Мирјана Карлеуша, дипломирани правник

27/02/2019 at 10:13 pm

Сећање на колеге

Времеплов је добра прилика да се подсетимо на неке значајне момент из прошлих времена. Говорили смо о пројектима и догађајима и, уз то, помињали и људе који су у томе учествовали и давали свој допринос. Моја је намера, а мислим да је корисно да се још неко томе придружи, да говорим о људима који су оставили траг у “нашем времену”.

Миодраг Микица Ђорђевић

  • Рођен је у Београду на Дан Д – 6.јуна 1926.године и данас би био надомак свог 93-ћег рођендана. Преминуо је у фебруару 2004.године.
  • Пореклом из Прилепа, потиче из старе београдске породице. Верујем да су из тог миљеа потекли његова лакоћа и пријатност у опхођењу са људима, његове учтивост и лепи манири, његова радозналост, ведрина, његово отмено држање и дотераност у свим приликама. Несебичан, отвореног ума, грађанске и демократске оријентације, поштовалац стваралаштва и развоја, историје, филозофије и етике...
  • Студирао је и дипломирао на Правном факултету у Београду. Колико ми је познато, цео свој професионални век провео је у области социјалне, односно породично-правне заштите и, ценећи његово широко и промишљено знање, искуство и стручност, можемо га сврстати слободно у врхунске стручњаке. Део радног века провео је у Заводу за проучавање социјалних проблема града Београд и тај период, који је трајао највероватније до 1974.године караткерише његова истраживачка (и проналазачка – јер говоримо о значајном периоду када је област социјалне и породично правне заштите у значајној мери конципирана, осавремењивана и развијана у пракси) каријера, делом преточена у књиге (коаутор је „Центра за социјални рад као орган старатељства“, Приручника за рад центра, са Мирјаном Обретковић Бабић (његовом приправницом!) и Радивојем Поповићем, издатог 1972.године и допуне исте књиге – приручника, коју је припремио исти ауторски тим, а која је објављена 1978.године. У том моменту Микица, Миодраг Ђорђевић је већ у звању вишег саветника у Републичкој заједници социјалне заштите, у којој је остао до пензионисања. На крају каријере – око 1985 или 1986.године, за допринос развоју области додељена му је (прва) републичка награда, највеће признање у овом домену.
  • Потпуно заслужено, Микица је уживао углед међу сарадницима и колегама широм земље. Сарадници Института за социјалну политику радо су са њим сарађаивали, преговарали, полемисали, а ова кућа је уживала његове посебне симпатије... Уважавају га на, тада уобичајеним језиком речено на „градском, републичком и савезном нивоу“, на Правном факултету, на Факултету политичких наука, на Вишој школи за социјални рад, у установама социјалне заштите и заједницама социјалне заштите на општинском нивоу, једнако и у додирним и сродним областима тзв. социјалног осигурања – у здравству, пензијском и инвалидском осигурању, радном праву. Микица је један од покретача Удружења праваника у области социјалног права и часописа „Социјално право“ (објављено је 20 бројева овог часописа).
  • Упознајмо га и по књигама у његовој богатој стручној библиотеци – уџбеник/предавања из Римског права (1938), Коментар Закона о општем управном поступку (1931), сабрана дела Слободана Јовановића (1935), уџбеник Породичног права (1920), „Преображаји јавног права“ Леона Дигија (1929), „Енциклопедија права“ професора Федора Тарановског (1923)...
  • Човек се препознаје и по пријатељствима које негује целог живота. Помињем тројицу Микициних другара још из основношколских, гимназијских или студентских дана – Швајгера - Аустријанца, који је са породицом избегао из Београда пред почетак Другог светског рата, Михајла Мићу Ђукнића, познатог хирурга (и једно време директора ВМА), сликара (и академика) Миодрага Бату Протића....
  • Због свега тога верујем да Микица Ђорђевић заузима значајно и угледно место у нашој области и да је, у немалом друштву оних правника, социјалних радника, социолога, педагога, психолога, који су вредни нашег сећања, памћења и захвалности....

Београд, 9.фебруар 2019.

 >>>HOME<<<                       >>>K L U B <<<