Popular Tags:

САМОСТАЛНИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ

15/05/2018 at 10:33 pm

   Бојана Димитријевић, доктор политичких наука

САМОСТАЛНИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ

  Имајући у виду да је пре тачно седам дана обележен 5. мај-Европски дан самосталног живота особа са инвалидитетом[1], за данашње дружење сам припремила излагање о настанку социјалног модела инвалидности, његовом историјату, као и о његовом утицају на систем социјалне заштите у нашој земљи, што се првенствено рефлектује кроз развој различитих услуга подршке намењених особама које имају неки облик инвалидитета. Подаци које ћете данас чути односе се првенствено на концепт филозофије самосталног живота инвалидности, коју сасвим оправдано можемо сматрати основом развоја услуге персоналне асистенције, чији је значај у Србији препознат још 2011. године, приликом доношења „Закона о социјалној заштити“.

   Поред актуелности теме поводом скорашњег обележавања 5. маја, желела сам да као неко ко о персоналној асистенцији може да говори из двоструке улоге- и као истраживач/професионалац (коме је тема дипломског рада била „Улога и значај персоналне асистенције у социјалној интеграцији особа са посебним потребама у Србији“), али и као њен потенционални корисник, са вама поделим своја (скромна) сазнања до којих сам дошла у овој области.

  • Када је и како настао социјални модел инвалидности?
  • У чему је суштина филозофије самосталног живота особа са инвалидитетом?
  • Коме је све намењена услуга персоналне асистенције и у чему је њен значај?
  • Колико се она (заиста) примењује у свакодневној пракси?
  • Има ли самосталности без континуиране системске подршке?

Само су нека од питања која ће ми данас послужити као добар репер за указивање на актуелан положај особа са инвалидитетом у Србији и значај обележавања 5. маја као Европског дана самосталности припадника ове популације.

 Посматрајући из историјске перспективе судбину особа са инвалидитетом у једном друштву, она се суштински није битно разликовала од усуда који прати било коју мањинску групу- све што излази из „оквира просечности“ не може се сматрати баш пожељним, због чега је препоручљиво „држати га на дистанци“ како би се избегле неприлике. Тако су и особе са инвалидитетом кроз читаве историјске епохе сматране „грађанима другог реда“, које у најбољем случају заслужују да им се омогући да задовоље своје егзистенцијалне потребе, уз континуирану медицинску негу али се на њих најчешће није рачунало као на активне припаднике заједнице који могу допринети њеном развоју, већ само као на пасивне примаоце туђе помоћи. Патерналистички однос према припадницима ове популације, у коме их средина доживљава (искључиво) као „јадне“ и „немоћне“ људе којима ипак треба помоћи и поштедети их сваке бриге, муке и обавезе, у научним круговима познат као милосрдни модел инвалидности, окарактерисао је највећи део људске историје. Његове обрисе можемо срести и данас, често прикривене „велом“ претераног наглашавања бриге за ОСИ, потребе да им се изађе у сусрет и сл. изјавама које превише акцента стављају на материјално обезбеђивање особа са инвалидитетом (важност материјалне ситуације, свакако не спорим) без размишљања о могућности њихове социјалне интеграције у ширу заједницу.

Убрзани развој медицинских наука крајем XIX и почетком XX века, у суштини није допринео значајнијем побољшању положаја особа са инвалидитетом. Нагло повећање броја ОСИ које су инвалидитет добиле у борбама током I светског рата, условило је да се све већа пажња посвети медицинској рехабилитацији- наука је напредовала и инвалидитет се мора отклонити, било је гесло (новог) медицинског модела инвалидности. Али шта са особама чије се здравствено стање не може поправити? Њима је по правилу, као „најслабијој карици“ и даље било место изван очију јавности-у резиденцијалним институцијама. У њима су станари морали да беспоговорно слушају „реч стручњака“- медицинског особља, што није остављало много простора за вођење квалитетног живота, а социјална димензија свакодневног битисања остајала је на самој маргини. Институције су биле светови за себе, потпуно независни од шире друштвене заједнице.

   Описани услови живота, станаре самих институција нису остављали равнодушним, што је постало нарочито изражено у периоду након II светског рата и сукоба у Вијетнаму, када се међу њима, нагло повећава број младих људи, који су инвалидитет задобили у ратним збивањима. Почетак друге половине XX века, представљао је време када су принципи људских права били на самом свом зачетку, непосредно након доношења „Универзалне декларације о људским правима“1948. године, што је могло дати наду да ће доћи и до побољшања друштвеног положаја особа са инвалидитетом, мада се њихова сегрегација у великим резиденцијалним институцијама, у то време још увек сматрала потпуно прихватљивом, па чак и пожељном.

  Јачање покрета припадника мањинских група, које се под утицајем црначког и феминистичког покрета догодило касних 60-их година на америчком континенту,  допринело је и промени односа према особама са инвалидитетом.   По старом правилу, да најефикасније промене долазе „изнутра“, односно потичу баш од оних на које се директно и односе, прелазак са медицинског ка социјалном моделу инвалидности, био je инициран управо од стране (претежно млађих) особа са инвалидитетом које су у то време живеле у резиденцијалним институцијама.

   Тако се средином 60-их појавио и Ед Робертс, личност коју оправдано можемо сматрати зачетником филозофије самосталног живота особа са инвалидитетом. Имајући искуство живота са инвалидитетом од своје четрнаесте године, Ед се као младић сусрео са бројним предрасудама, првенствено на пољу образовања и професионалне рехабилитације. Када је након завршеног колеџа  пожелео да упише универзитет није имао много избора- у целим Сједињеним америчким државама,  у то време постојало је свега четири универзитета који су желели да приме особе са инвалидитетом и били за то  физички приступачни. Долазак на универзитет Еду Робертсу је брзо пружио прилику да стекне познанство са још неколико младића са инвалидитетом са којима је делио спаваоницу, будући да су због архитектонске приступачности студенти са инвалидитетом били смештени у посебно крило интерната. Подршка коју су добијали током студија, доносила је са собом и наду и стрепњу- многе непроспаване ноћи које је Ед провео са својим цимерима, биле су последица не брига о томе како ће савладати градиво за испит, већ шта ће бити са њима када се све то заврши?  Свесно су пролонгирали завршетак студија, како би што дуже остали чланови универзитетске заједнице, места које им је колико-толико пружало могућност да упркос тежим степенима инвалидитета, добију адекватну подршку за учешће у друштву.

 Знајући да им универзитетски интернат ипак не може бити вечно „уточиште“, Ед и његове колеге са инвалидитетом почели су да размишљају о томе како би могли да пронађу адекватну подршку и за себе изнајме станове у самом граду, изван универзитетског круга. Најтеже од свега било је обезбедити континуирану подршку, будући да су као цела студентска популација, у то време располагали скромним новчаним средствима. Али решење се изненада појавило. И док су студенти са инвалидитетом размишљали како да започну самостални живот,  госпођа Џин Вирт, Робертсова саветница за професионалну рехабилитацију, покренула је 1966. године, програм који је имао за циљ да пружи подршку студентима из маргинализованих група.  Виртова је наиме, пошла од претпоставке да повећан број црних и Хиспано студената који напуштају факултете није узрокован постојањем смањених интелектуалним способности у односу на њихове беле колеге, већ да је директно повезан са чињеницом да ови студенти долазе из знатно сиромашнијих породица, па је самим тим основни разлог њиховог одустајања од студија лична финансијска ситуација. Како је црним и Хиспано студентима за наставак школовања био потребан новац а студентима са инвалидитетом континуирана подршка другог лица, Виртова је видела прилику за њихову сарадњу.

  Тако је започела реализацију пројекта „College“ у коме су Хиспано и црни студенти свакодневно помагали својим колегама са инвалидитетом у задовољавању основних потреба, док су студенти са инвалидитетом имали задатак да њима пружају подршку у виду оснаживања да наставе студије. Овај пројекат се одвијао по систему рада (и живота) у паровима- по један Хиспано/црни студент помагао је свом колеги са инвалидитетом и с њим живео у изнајмљеном стану чију је кирију и адаптацију сагласно потребама особе са инвалидитетом финансирало надлежно министарство. Оправдано се може рећи да је поменути пројекат представљао и кључни корак у почецима преласка са медицинског на социјални модел инвалидности а то су у исто време били и зачеци услуге персоналне асистенције.

   За разлику од медицинског модела у коме се особа са инвадитетом посматра као „друштвени проблем“ а кривац за социјалну изолацију којој је изложена тражи у постојању инвалидитета, суштина социјалног модела инвалидности усмерена је на то колико су сами припадници шире друштвене заједнице спремни да уваже међусобне различитости и изградњом приступачног окружења створе предуслове за равноправно учешће свих његових чланова у кључним сферама друштвеног живота. По овој парадигми, инвалидитет преставља само једно од својстава конкретног појединца, које је настало као последица постојања одређеног телесног, сензорног, менталног и/или интелектуалног оштећења, па га самим тим никада не треба  изједначавати са самом особом. У исто време, фокус одлучивања се помера са стручних радника и/или чланова породице особа са инвалидитетом, на самог појединца који има неки облик инвалидитета и који (баш као и његови вршњаци/вршњакиње без инвалидитета) најбоље познаје своје потребе, жеље и интересовања, па је сходно томе треба и да самостално доноси одлуке од значаја за свој свакодневни живот. Важно је напоменути и то да са становишта социјалног модела инвалидности, живот у (великим) резиденцијалним институцијама за особе са инвалидитетом никако се не може сматрати природним и идеалним решењем, будући да је њима, баш као и свим другим појединцима, место у (својим) породицама тј. отвореној заједници у којој ће им бити пружана континуирана подршка, која највише одговара како њиховим здравственим потребама, тако и жељама, навикама и/или интересовањима сваке конкретне особе са инвалидитетом.

  Истовремено са почетком развоја социјалног модела инвалидности, међу особама са инвалидитетом јавила се тежња да се упркос тежини свог инвалидитета изборе за једнак и равноправан третман у друштву, активно преузимајући све социјалне улоге које врше њихови вршњаци/вршњакиње без инвалидитета. Полазећи од идеја да (физичка) немогућност самосталног обављања различитих активности неопходних за нормално свакодневно функционисање, никада не сме да буде (пред)услов за самостално доношење одлука од важности за лични живот, особе са инвалидитетом су развиле и концепт филозофије самосталног живота инвалидности, која се заснива на пет кључних принципа:

  • Постојању избора
  • Самосталном доношењу одлука
  • Контроли
  • Одговорности и
  • Праву на грешку

   Постојање избора значи да ОСИ на располагању има више понуђених опција, што у свакодневном животу припадника ове популације, неретко није случај. Тако на пример, уколико особа са инвалидитетом нема сроднике/пријатеље који јој могу пружити подршку приликом задовољавања свакодневних потреба, као ни  материјална средства да ангажује/плати особу која ће јој ту подршку пружати а на територији њене локалне заједнице не постоје адекватни сервиси/услуге подршке за ОСИ, одлазак у резиденцијалну институцију заправо представља немогућност избора где ће и с ким живети. Непостојање избора, аутоматски ускраћује и могућност доношења одлука- јер када вам је понуђена само једна опција, немате о чему ни да размишљате/одлучујете. У исто време, важно је нагласити, да се особе са инвалидитетом често и свесно одричу слободе одлучивања, „делегирајући је“ лицима која им свакодневно помажу, чинећи то како из знака „захвалности“ за помоћ/подршку коју од добијају, тако и због осећаја да је неко други (ко нема инвалидитет) компетентнији  да одлучи шта је за њих најбоље. Овде наравно, не смемо изгубити из вида да се иза описаног понашања, некада можда крије и страх ОСИ од преузимања одговорности. У складу с тим, преузимање личне одговорности за своје одлуке и поступке, представља саставни део концепта филозофије самосталног живота инвалидности, будући да свака одговорна и зрела особа мора сагласно свом узраст преузети одговорност за своје поступке, без обзира да ли има инвалидитет или не. Наравно, баш као и сваки други појединац и особе са инвалидитетом имају право на грешку, што значи да се свака погрешна одлука/поступак ОСИ никада не сме доводити у (директну) везу са постојањем инвалидитета (инвалидитет није узрок некопетентности за самостално одлучивање), већ је то саставни део процеса одлучивања са којим се повремено суочава сваки појединац у том процесу, без обзира на (не)постојање инвалидитета.

  Наравно, да филозофија самосталног живота инвалидности, не би остала само лепа теоријска замисао, далеко од реализације у пракси, неопходно је да особама са инвалидитетом континуирано буду доступне адекватне услуге/сервиси подршке, који ће им пружити прилику да равноправно са својим вршњацима/вршњакињама воде активан живот, смањујући сваку врсту зависности (нпр. економску, физичку) од особа из свог непосредног окружења. Једна од најадекватнијих услуга подршке,  која свеобухватно задовољава свакодневне потребе особа са инвалидитетом које су друштвено/радно ангажоване, јесте сервис персоналне асистенције.

   Основна повољност сервиса персоналне асистенције у односу на друге услуге/сервисе подршке за ОСИ, огледа се у чињеници да он функционише по принципу „један на један“ тј. један персонални асистент пружа услуге само једној особи са инвалидитетом, што омогућава сасвим индивидуалан приступ у задовољавању корисникових потреба, нарочито и због тога што особа са инвалидитетом сама обучава свог персоналног асистента који јој начин подршке највише одговара.  Тако на пример, ако је особи са инвалидитетом потребна подршка при кретању, она има потпуно легитимно право да свом персоналном асистенту каже/објасни да ли јој више одговара да је приликом ходања придржава за десну или за леву руку. У складу с тим, за сервис персоналне асистенције сасвим оправдано можемо рећи да је конципиран потпуно у складу са филозофијом самосталног живота инвалидности, будући да је задатак персоналног асистента да (физички/технички) по упутству корисника, обави све оно што би ОСИ урадила сама, да нема инвалидитет.

   Право на коришћење услуге персоналне асистенције, имају пунолетне особе са инвалидитетом уколико  испуњавају наведене критеријуме:

  • имају способност самосталног доношења одлука
  • остварују право на увећани додатак за помоћ и негу другог лица
  • уколико им је процењен I или II степен потребе за подршком и
  • уколико су запослене или активно укључене у рад различитих удружења грађана, спортских удружења, политичких партија, као и ако су укључене у похађања редовног или индивидуалног образовног програма

Персонални асистент никада не може бити корисников сродник у правој линији, као ни његови рођени или полурођени  брат или сестра, нити било која друга особа која са корисником услуге живи у заједничком домаћинству.

Сходно процени стручњака из области социјалне заштите, особе са инвалидитетом имају право да услугу персоналне асистенције користе од 20 до 40 часова недељно, при чему радно време персоналног асистента може бити и флексибилно организовано у зависности од корисникових потреба за подршком. Тако на пример, уколико је особи са инвалидитетом потребна помоћ/подршка приликом кретања, њен персонални асистент може имати двократно радно време (може га ангажовати ујутру, да јој помогне приликом одласка на посао и поподне, када се враћа са радног места, одлази у куповину и сл.). Персонални асистент, може бити континуирано ангажован и више дана, нпр. када прати особу са инвалидитетом на путовању, при чему је кориснику услуге и његовом асистенту остављен слободан избор, да ли ће прековремено ангажовање асистента корисник платити из личних средстава или ће асистент добити пар слободних дана, како би се „уклопили“ у предвиђен/плаћен број радних сати. Овако висок степен флексибилности радног времена персоналног асистента, несумњиво доприносе квалитету пружене услуге, мада резултати неких истраживања показују да сами асистенти као основну ману свог позива, виде то што због двократног радног времена, нису у прилици да се довољно посвете својим приватним/породичним обавезама. Уважавајући како потребе корисника, тако и потребе њихових персоналних асистената, изнети податак наводи на размишљање о могућности запошљавања два персонална асистента са половином радног времена.

Нажалост, досадашња пракса је показала да број сати ангажовања персоналног асистента, не зависи увек само од реалних потреба конкретног корисника за овим видом подршке, већ и од материјалних могућности локалне самоуправе, која је сагласно актуелним законским прописима у обавези да обезбеди средства за њено финансирање.

  Овде се може поставити једно занимљиво питање: зашто персонални асистент не може бити члан породице/домаћинства ОСИ? Имајући у виду да особе које живе са особом која има инвалидитет, најбоље познају њене потребе и навике, реално би било очекивати да су оне и најкомпететније да јој пруже подршку приликом њиховог задовољавања. Али не сме се заборавити ни то да персонални асистент заправо представља једно занимање а да су за свако занимање у циљу његовог успешног обављања потребне и одређене предиспозиције. А каква је гаранција да сродник/члан домаћинства особе са инвалидитетом поседује баш те потребне предиспозиције? Никаква. Чак и поред најбоље воље, чланови породице некада услед објективних околности (нпр. старости, здравственог стања и сл.) нису у могућности да особи са инвалидитетом пруже подршку каква највише одговара њеним потребама. У исто време не треба заборавити, ни то да су услед недостатка адекватних услуга/сервиса подршке за ОСИ у Србији, чланови породице неретко били и једини извор подршке припадницима ове популације, услед чега оправдано можемо претпоставити да је код многих од њих (већ) дошло до синдрома изгарања. Осим тога, квалитетно функционисање сервиса персоналне асистенције, подразумева професионалан однос на релацији асистент-корисник, што је ипак веома тешко (готово немогуће) постићи између сродника или пријатеља, при чему је увек присутна могућност да ће ОСИ неретко морати да се одрекне властитих жеља, како би свом асистенту-сроднику оставила више времена за друге породичне обавезе.

Овде је важно напоменути и добробити који искључивање могућности да члан породице/домаћинства ОСИ буде и њен персонални асистент оставља на функционисање целокупне породице особе са инвалидитетом. Поред тога, што ангажовање персоналног асистента, као „лица са стране“ оставља могућност члановима породице/домаћинства да (бар на кратко) „предахну“ од обавезе пружања подршке особи са инвалидитетом и сама ОСИ на овај начин често добија и једину прилику да функционише изван „погледа својих најближих“, што је ослобађа тзв. „додатне социјалне контроле“ којој најчешће нису изложени њени вршњаци/вршњакиње без инвалидитета. Овде је важно имати у виду и то да континуирано присуство члана породице, може смањити спремност ОСИ да самостално доноси одлуке од важности за свој живот, што може водити смањењу самоефикасности али и утицати и на њихову спремност/неспремност за преузимање одговорности.

Упркос чињеници да изнети подаци јасно указују на све погодности које коришћење услуге персоналне асистенције оставља на свакодневно функционисање особа са инвалидитетом, ова услуга подршке доступна је релативно малом броју припадника ове популације који живе у Србији. Тако је током прошле године услугу персоналне асистенције користило свега 200 особа са инвалидитетом.

  Сагледавајући услугу персоналне асистенције у контексту недавно обележеног 5. маја, Европског дана самосталног живота особа са инвалидитетом, оправдано се можемо запитати: да ли је самосталност у пракси могућа ако подршка изостане? Одговор вероватно већ погађате: немогућа је или бар веома тешко остварива. Прављење компромиса са члановима породице, рођацима и/или пријатељима о времену када могу пружити подршку ОСИ, упркос свој безусловној љубави која међу њима постоји, увек је решење одрживо само на краће стазе, будући да свако има свој пут који се кад-тад мора одвојити од путање којом „корачају“ наши најближи, јер ћемо у противном уместо до свог стићи до њиховог циља, остајући сви заједно без своје индивидуалности. И како онда можемо говорити о истинском задовољству и квалитету живота?  Очигледно теже него што нам се то учинило док смо се бавили начелима филозофије самосталног живота инвалидности-у њима подршка није поменута.

    А свакодневна пракса нас учи да је баш она та „златна карика“ која недостаје како би 5. маја и објективно било повода за славље а снови многих особа са инвалидитетом о животу без баријера могли и да реализују у нашој свакодневици, независно од актуелне политичко-економске ситуације, годишњег доба и времена које чланови породице могу издвојити да им пруже потребну подршку.

1] Скраћено ОСИ

 

                                                      > > > > H O M E  < < < <                                > > > >  VENTURI  < < < <

Bogdan Banjac, predstavnik Poverenika za zaštitu ravnopravnosti

23/04/2018 at 8:07 pm

Богдан Бањац, представник Повереника за заштиту равноправности

                             МЕХАНИЗМИ ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности јесте инокосни државни орган, установљен Законом о забрани дискриминације, самосталан и независан у обављању послова утврђених законом. Повереник има широк круг законских овлашћења која га чине централном националном институцијом специјализованом за спречавање и сузбијање свих облика дискриминације.

Самосталност и независност институције Повереника представљају основне постулате и кључне претпоставке за успешно остваривање друштвене улоге и мисије. Повереник није овлашћен да дискриминаторе кажњава ако не поштују препоруке, али их може уверити ауторитетом институције коју представља, снагом аргумената и притиском јавности.

Према одредбама Закона о забрани дискриминације, једна од основних надлежности Повереника јесте поступање по притужбама због дискриминације. Притужбу може поднети свако физичко и правно лице, група лица која сматра да је претрпела дискриминацију, као и организације које се баве заштитом људских права или друго лице у име и уз сагласност лица које сматра да је претрпело дискриминацију. Поступак пред Повереником је бесплатан. У поступку по притужбама Повереник даје мишљење да ли је дошло до повреде Закона о забрани дискриминације, даје препоруке о начину отклањања повреде права и изриче законом утврђене мере за случај да дискриминатор не поступи по препоруци Повереника.

Повереник пружа информације подносиоцу притужбе о његовом праву и могућности покретања судског или другог поступка заштите, односно о начинима заштите права, а овлашћен је да препоручи медијацију уколико оцени да је конкретан случај подобан за медијацију.

Повереник је овлашћен да у јавном интересу покреће тзв. стратешке парнице за заштиту од дискриминације. Поред тога, овлашћен је да подноси и прекршајне и кривичне пријаве, као и предлоге за оцену уставности и законитости.

Повереник је овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације, као и да препоручује органима јавне власти и другим лицима предузимање мера за остваривање равноправности. 

Народној скупштини Републике Србије повереник подноси редован годишњи извештај о раду, који садржи и оцену стања у области заштите равноправности, а ако постоје нарочито важни разлози, може самоиницијативно или на захтев Народне скупштине да подноси и посебне извештаје. Сваки извештај садржи препоруке за предузимање мера чији су циљеви превазилажење уочених слабости или делотворније спречавање и сузбијање дискриминације.

Повереник прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљења о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забрана дискриминације.

Важан део активности Повереника односи се и на успостављање и одржавање сарадње с органима надлежним за остваривање равноправности и заштиту људских права на територији аутономне покрајине и локалне самоуправе. Повереник остварује сарадњу и с организацијама цивилног друштва, међународним и домаћим организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права. 

Од укупног броја поднетих притужби у којима је као лични основ наведена национална припадност или етничко порекло, половина се осноси на ромску националну мањину. У протеклој години поднето је укупно 3 кривичне пријаве, од чега се се све односе на дискриминацију ромске националне мањине. Такође, веома је индикативан податак да се од укупног броја стратешких парница, покренутих од стране Повереника, половина односи на дискриминацију Рома.

                                   >>>HOME<<<                            >>>VREMEPLOV<<<

 

ZA BOLJI ŽIVOT ROMA

23/04/2018 at 6:37 pm

14.04.2018.  Dr Aleksandra Mitrović – Seka, sociolog

ZA  BOLJI  ŽIVOT  ROMA

 Govorila je o svojim aktivnostima i iskustvima na projektima u kojima su Romi predmet istraživanja ili ciljna grupa u akcionim programima. Profesionalno bavljenje društvenim položajem Roma i aktivnostima za unapređivanje uslova njihovog života traje već više od tri decenije. U doktorskoj disertaciji, objavljenoj u monografiji “Na dnu. Romi na granicama siromaštva”, Naučna knjiga 1990., Beograd, ukazala je da u višenacionalnoj društvanoj strukturi Romi imaju specifičan položaj koji odlikuje ekstremno siromaštvo. Za prevazilaženje specifičnog položaja etno-klase, koji su imali kroz istoriju, neophodno je raskinuti začarani krug siromaštva unapređivanjem, pre svega, obrazovanja.

O posvećenosti ovoj tematici svedoči ne samo obimna bibliografija (oko 50 bibliografskih jedinica) nego i brojni primenjeni projekti i aktivnosti usmerene na obrazovanje dece i osnaživanje Romkinja.

Šanija Sagdati,sociolog

19/03/2018 at 6:06 pm

Šanija Sagdati, sociolog

Šanija Sagdati, sociolog govorio je o socijalnom staranju u Beogradu između dva svetska rata. Na osnovu referata gos. Vase Lazarevića, odbornika Beogradske opštine iz 1927. godine „ Socijalno staranje u beogradskoj opštini“  i  studije čiji je urednik  bio gosp. Slobodan Ž. Vidaković  „ZDRAVLJE  I SOCIJALNA POMOĆ U BEOGRADU ZA 1935 I 1936 god“. izdate 1937. Godine  dao je pregled mera i nosilaca aktivnost za rešavanje problema koje je Prvi svetski rat  ostavio za sobom. Pored ratnih razaranja  i posleratna privredna kriza ostavila je teške posledice. Trebalo je obezbediti staranje za hiljade ratne siročadi,  invaida i nezaposlenih gradjana i svih drugih socijalnih problema koje nezaposlenost izaziva.

(tekst u pripremi)

                                    >>>HOME<<<                            >>>VREMEPLOV<<<

dr Dragana Dinić, sociolog

19/03/2018 at 5:31 pm

 

Dr Dragana Dinić, predsednica Gerontološkog društva Srbije

 

Dr Dragana Dinić, predsednica Gerontološkog društva Srbije govorila je o X NACIONALNOM GERONTOLOŠKIOM KONGRESU,  sa međunarodnim učešćem  koji se održava 18 i 19. maja 2018. godine u Beogradu (u Sava centru), u Srbiji

Tema Kongresa je STARENjE I LjUDSKA PRAVA i učesnici Kongresa će analizirati najsavremenija shvatanja o starosti i starenju, kao i stanja u oblasti poštovanja osnovnih ljudskih prava i temeljnih sloboda građana u svetu, polazeći od osnovnih dokumenata UN, Saveta Evrope, Ustava i  zakona pojedinih država. Cilj je da se sagledaju svi aspekti položaja starijih građana, kao i odnosi prema starijima i da se u zaključcima i predlozima pruži odgovarajući doprinos u razvoju međunarodne i nacionalne politike starenja i svemu što pomaže starijima u njihovom svakodnevnom životu.

Podsetila je i na istorijat Gerontološkog društva Srbije (GDS) koje je osnovano  1973. godine na inicijativu u to vreme najkompetentnijih stručnjaka na polju gerijatrije i socijalne gerontologije, dr Petra Korolije (1925-2004), načelnika Gerijatrijskog odeljenja Gradske bolnice (prvi predsednik), prof. dr Dušana Petrovića (1924- ), neuropsihijatra, dr Miroslava Živkovića, sociologa i prvog doktora nauka iz socijalne gerontologije, dr Iv (Ive) Rastimira Nedeljkovića, filozofa i v.d. direktora Instituta za socijalnu politiku u to vreme, dr Đorđa Kozarevića, rukovodioca Službe za hronične bolesti Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu, dr Miloša Grujića, profesora Univerziteta i direktora Instituta za TBC (potpredsednici). Za sekretara je izabran Petar Manojlović (1925-2008), socijalni radnik iz prve generacije diplomiranih studenata na Višoj školi za socijalne radnike.

                                          >>>HOME>>>                            >>>AKTUELNO>>>

Branislav Radović, diplomirani socijalnu radnik

12/02/2018 at 10:51 am

БРАНИСЛАВ РАДОВИЋ, дипломирани социјални радник

О КЛУБОВИМА ЗА СТАРЕ И ПЕНЗИОНЕРЕ У ОПШТИНИ НОВИ БЕОГРАД

         Центар за социјални рад општине Нови Београд је у периоду периоду 1973. – 1976. године, покренуо иницијативу и реализовао нови облик бриге и заштите старих и пензионера у ванинституционалним условима.

Скупштина општине Нови Београд подржала је ту иницијативу и у Центру је основана служба за превентивну заштиту старих и социјално-хуманитарних активности.

Задаци службе су били да:

  • Припрема и координира програме и активности на нивоу општине;
  • Да организује исхрану самохраних,, сиромашних пензионера у клубовима и њиховим становима;
  • Да организује прање и пеглање веша и постељине и пружање других услуга у стану старих људи;
  • Да организује туристичке програме и летовања и зимовања старих;
  • Да настави организовање акције : „ Уз'о деда свог унука......“сваке године у октобру месецу;
  • Да сачињава упутства,програме и анализе из делокруга свога рада.

Покретач ових активности био је психолог Доброслав Тричковић, директор Центра за социјални рад , који је успео да придобије подршку др Новице Благојевића, председника Скупштине општине Нови Београд и све општинске структуре (соц.савез,савез инвалида рада,организације црвеног крста...) и друштвено политичке активисте.

Како је општина обезбедила просторне услове , дошло је до оснивања клубова за старе и пензионере и то :

  • I клуб у МЗ “ Радних бригада“ , Радоја Дакића
  • II клуб у МЗ „ 45 блок“, др Ивана Рибара
  • III клуб у МЗ „Старо Сајмиште“
  • IV клуб МЗ „Ледине“, Обреновачка бб

Рад клубова је испред Центра за социјални рад пратио социјални радник, а по потреби су се укључивали и други стручни радници. Социјални радник је по свом плану и програму рада обилазио клубове, организовао активности и водио бригу о корисницима и њиховим потребама.

Сваки клуб је имао по једног стално запосленог радника – домаћицу клуба, која је стално боравила у просторијама клуба.

Активности у клубу су се одвијале према предвиђеном плану уз активно учешће свих чланова клуба. Активности у клубовима су се одвијале по данима:

  1. Понедељак : разговори са активистима и планирање,
  2. Уторак: социјално-здравствене активности,
  3. Среда: радна и окупациона терапија(шивење,хеклање,вез,ручни радови и сл.),
  4. Четвртак: културно-забавни живот (приредбе, прославе рођендана и друго),
  5. Петак: спорт и спортске активности,
  6. Субота,недеља: излети, посете културних манифестација, бања и других градова.

У то време (период од 1972. до 1982. године) Центар за социјални рад у заједници са активистима Црвеног крста , удружењима пензионера и инвалида рада је организовао током целе године рехабилитацију за око 150 старих и пензионера тако што су одлазили у Сокобању, Врњачку Бању , Сијаринску и Нишку Бању као и на планине Копаоник, Златибор и Фрушку Гору. Неколико група старих-пензионера је у периоду 1976 до 1982.године летовало у Опатији а касније и у Бобовишту на Брачу.

На жалост, ове активности касније нису настављене у жељеном правцу, па је дошло до смањења броја акција и застоја у развоју клубске мреже и до гашења појединих клубова.

         >>>HOME<<<                       >>>VREMEPLOV<<<

Teodora Hrnjaković, studentkinja Fakulteta političkih nauka- smer Socijalna politika i socijalni rad

08/02/2018 at 7:06 pm

Kako sam zavolela socijalni rad

Kada sam upisivala Fakultet političkih nauka- departman za socijalnu politiku i socijalni rad, već sam imala fakultetskog “iskustva’’ sa Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu. Tada sam shvatila da nisam rođena da bih ambicijom bila vođena.

Od prvih susreta sa teorijom, a potom i praksom socijalnog rada, uvidela sam da je ova profesija hrana za moju dušu. I život me nije demantovao. Sa fakultetskim stažom, kroz različita volontiranja, tribine, projekte, ali i privatne odluke i korake, moja ljubav prema Fakultetu bivala je sve veća, a dešavanja koja su se postavljala na životni put su samo potvrđivala tu ljubav. Nikada nisam osetila umor ili odustajanje od slušanja ljudi kojima je potrebna moja pažnja, pružanja pomoći i traganja za novim znanjem. U razgovoru sa studentima imam običaj da kažem da je Fakultet moja prva kuća, s obzirom da na njemu svakodnevno popijem svoju jutarnju kafu i zagrlim ga za laku noć. On mi je omogućio da upoznam vrsne i uspešne ljude, seniore i veterane iz oblasti socijalnog rada, i od njih uz čaj, čujem i više od onoga što čitam u knjigama. Sve navedeno, uz mnogo truda i rada, dovelo me je danas do dodatnog akademskog usavršavanja u Finskoj i Univerziteta u Helsinkiju. Smatrala sam, da bih imala bolji uvid u nacionalnu socijalnu politiku i socijalni rad, potrebno je da proširim svoje horizonte i sagledam svoju buduću profesiju iz drugačije perspektive.

Finska sa svojim obrazovnim i socijalnim sistemom nudi mogućnost za većim kritičkim analiziranjem, a iz dana u dan motiviše me da stvaram nove ideje i radim na sebi. Obrazovni sistem Finske, između ostalog, podrazumeva svakodnevnu disciplinu, dozirano slobodno vreme i otkrivanje i produbljivanje granica znanja i inovacija. Semestar u Finskoj podrazumeva dva dela- prvi koji traje od januara do marta, a potom drugi, od marta do maja. To praktično znači da studenti istovremeno slušaju predavanja i polažu gradivo.

Za prosečnog studenta iz Srbije ovo zvuči kao dosta naporan tempo, međutim mi optimisti pronalazimo opravdanje u tome što je odnos profesora i studenata zaista besprekoran. Poštovanje koje vlada izmedju profesora i studenata ne manjka, a sa druge strane profesori bez sujete podržavaju studente, stimulišu ih na rad i pružaju podršku u idejama, ali i iskušenjima. Priliku da to osetim stekla sam kroz projektnu ideju povezivanja migranata i studenata, kada smo moje kolege i ja imali slobodu da pokažemo našu kreativost i znanje kroz ovaj koncept, a u svemu tome smo imali potpunu podršku naših mentorki. Glavna biblioteka u samom centru Helsinkija predstavlja oazu mira za sve ljubitelje knjiga, a umreženi sajtovi Helsinškog univerziteta ništa ne prepuštaju slučaju i mogućim greškama. Pa ipak, neretko se desi da mi nedostaju one naše priče uz čaj u ISP EVERGRIN. Zato ću se potruditi da sa znanjem koje ovde steknem dodatno obogatim naša medjugeneracijska druženja.

Citirala bih Brankicu Damjanović koja kaže: ''Može se kupiti diploma, ali ne i znanje. Skandalom zadobiješ pažnju, ali ne i poštovanje. Heroji ovog vremena, prema mom uverenju, jesu oni ljudi koji i danas svoju decu i sebe same nastoje da izvedu na “pravi put“. ''

I zaista je tako. Potrudite se da Vašim radom, trudom, slušanjem, samopomaganjem i pomaganjem, napravite korak napred u ličnom i društvenom razvoju. Recept je proveren, a ukus odličan.

 

                                                            >>>HOME<<<                                  >>>venturi<<<  

Miloš Todorović, student antropologije Filozofskog fakulteta

08/02/2018 at 6:52 pm

  Miloš Todorović,  student antropologije Filozofskog fakulteta

 

Izazovi odrastanja i vrednosne dileme mladih

Pošto je pokretačka nit današnjeg razgovora država blagostanja, meni je prva asocijacija upravo Švedska. Ali jedan meni lično zanimljiv deo te istorije je period kada su se socijaldemokrate vratile na vlat i tadašnji premijer Person je imao ideju da kombinuje ekonomiju, dobrobit naroda i ekološku svest u cilju stvaranja države blagostanja, to jest, ‚‚zelene“ države blagostanja.

E sada, u našem društvu je potrebna kombinacija ekonomije, dobrobiti naroda ali i svest, samo, o bitnosti mnogih, ne samo ekoloških, pitanja i to u cilju samo približavanja ideje 'države blagostanja'.

Jedna od tema za koju društvo nema dovoljno svesti je upravo dostojanstvo starijih, odnosno, pitanje dostojanstvenog starenja kroz generacije. Ako se dostojanstvo odnosi na ispunjavanje ljudske potrebe za samovrednovanjem i poštovanje fizičkog i psihičkog integriteta svakog pojedinca, onda sam ja mogao u toku svog života da vidim mnoge primere kako je nekoj starijoj osobi ugroženo dostojanstvo. Jedni od primera mogu biti moji baba i deda, kada im se ne pruži adekvatna pomoć u zdravstvenoj instituciji ali, takođe, i kada im se umanje penzije koje su oni stekli tokom radnog veka.

Ali, takođe, sada mogu da primetim da i moje, odnosno ljudi moje generacije, dostojanstvo može biti ugroženo u budućnosti. Iako zakoni koji garantuju ljudima dostojanstvo deluju veoma ozbiljno, osećaj zabrinutosti postoji. Pitanje neodrživosti penzionog sistema je već sada veoma alarmantno. Zaposlenje koje bi trebalo da obezbedi pristojan život je neizvesno. Problem nedovoljno uređenog sistema obrazovanja koje je osnov svega, deo mlađih ljudi je potpuno demotivisano za edukaciji i obrazovanje. Globalizacija nesvesno utiče na sve nas, pogotovo na mlađe generacije jer je dostupnost protoku ogromnoj količini informacija lako dostupan, a niko im nije pokazao kako da vrše selekciju tih informacija.

Nekako postajemo lažno bliski, a u stvarnosti gubimo sve više vrednosti potrebnih za međuljudsko, međugeneracijsko funkcionisanje. Skoro da ne obraćamo pažnju da treba da gradimo društvo u kome je potrebno čuvati dostojanstvo svih.  

 

                >>>HOME<<<                                  >>>venturi<<<  

 

 

Dušanka Tanasić, student sociologije

08/02/2018 at 6:48 pm

Biram da volontiram

 

Od kako sam počela da volontiram u Crvenom krstu Srbije, zanimalo me je šta to znači biti volonter. To je, pre svega “organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja imovinske koristi”.

U potrazi ključnih reči: volonter i zakon –na Internetu, dobila sam više tumačenja značenja reči “volonter” i “volontiranje”. Odgovor sam potražila u Zakonu o socijalnoj zaštiti, Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakonu o uređenju sudova, Zakonu o pravosudnoj akademiji, Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakonu o obaveznom  socijalnom osiguranju, Zakonu o radnim odnosima i državnim organima i Zakonu o porezu na dohodak.  Zakoni često nisu u skladu jedni sa drugima, ali ni sa praksom. Nešto se preklapa, a  neka pitanja su zanemarena i nepotpuno regulisana, kao što su: procena zdravstvene sposobnosti za učešće volontera u civilnoj zaštiti, zdravstveno osiguranje,  zaštitna oprema, hranarina. Pored navedenih zakona  istaći ću Zakon o volontiranju (“Službeni glasnik RS” ,broj 36/2010), gde se volontiranje definiše : kao organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja imovinske koristi. Dugoročno volontiranje traje duže od 10 časova nedeljno, najmanje tri meseca bez prekida. Volontiranjem se ne smatraju, između ostalog, delovanje Crvenog krsta i obavljanje ad hoc aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro trećeg lica koji ne traju duže od 10 časova nedeljno, najduže 30 dana bez prekida ili sa njima u toku kalendarske godine. 

Moja sledeća dilema je bila: Koliko ima volontera u Srbiji? Naći tačan broj volontera u Srbiji, nije moguć. Pretpostavlja se da ih je oko 100.000, ali to nije moguće tačno utvrditi od 2010. godine, od kada organizacije civilnog društva nemaju obavezu izveštavanja o broju svojih članova. Ono što je pouzdana informacija je da Crveni krst ima 60. 000 volontera,  koji se po Zakonu o volontiranju ne računaju kao volonteri. Sledeću veliku grupu čine upravo pojedinci koji se jednokratno, za vreme i neposredno nakon vanrednih situacija dobrovoljno angažuju u periodu koji “ne traju duže od 10 časova nedeljno, najduže 30 dana bez prekida ili sa njima u toku kalendarske godine,  a koji su preduzimali aktivnosti od opšteg interesa“, koje navedeni zakon takodje isključuje iz kategorije volontera. Ko nam još ostaje? Deca mladja od 15 godina, koja se dobrovoljno angažuju u intergeneracijskoj podršci, aktivnostima nakon vanrednih situacija kada pomažu u raščišćavanju terena za igru ili javnih površina.... U navedenom Zakonu oni nisu prepoznati kao volonteri. 

Dakle, ko je u Srbiji zaista volonter i kakva prava ima? Da li su i na koji način stanovnici Srbije, a posebno mladi, motivisani za dobrovoljno angažovanje? Ni tu nisam naišla na potpune i zadovoljavajuće odgovore. Potvrda, odnosno ugovor o volontiranju nema veliki značaj kao dodata vrednost fakultetskoj diplomi, a ni CV-u,  što je pokazatelj sistema vrednosti našeg društva. Motivacija i promocija aktiviranja volontera, može se ostvariti kroz priznanje i vrednovanja prilikom zaposlenja kao jedna od traženih stavki CV ili uz dodatno ostvareno bodovanje na fakultetima.

 Razlika u sistemima vrednosti, između Srbije i razvijenih evropskih zemalja u promovisanju volonterskog rada je drastično velika. Praksa volonterskog rada kod nas je aktuelna samo u vreme krize, gde dolazi do pojave masovnog altruizma, akutnog odgovora na krizu. Naravno, ovaj “udarnički”, često haotičan, takozvani “o ruk!” pristup nije efikasan i često je rizičan. Da bi bili delotvorniji, potrebno je ozbiljno prosvetiti se boljim sistemskim rešenjima.

Nakon svega, biram da volontiram.

 

  >>>HOME<<<                                  >>>venturi<<<  

 

Bojana Barac, studentkinja FPN-a, smer Socijalna politika i socijalni rad

08/02/2018 at 6:45 pm

 

Druženje sa mojom bakom

 

Bojana Barac, studentkinja Fakulteta političkih nauka-smer, Studije socijalne politike i socijalnog rada, govorila je o druženju sa svojom bakom i koliko joj to iskustvo korisno za bolje razumevanje buduće profesije.

(tekst u pripremi)