Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука,смер социјална политика и социјални рад

09/05/2019 at 12:58 pm

Омладински добровољни рад – јуче и данас

Теодора Хрњаковић је у улози модератора наведеног скупа једним топлим поздравом отпочела дружење захваливши се свим присутнима на доласку са речима наде да ће им се свидети изабрана тема посвећена омладинским радним акцијама и да ће моћи да дискутују о њој са данашњим предавачима, пре свега особама које су искусиле „живи рад“ на некадашњим, као и садашњим омладинским радним акцијама и волонтерским камповима.

Први говорник био је Првослав Вучковић, по занимању социолог. Назив његове теме гласио је: „Омладинске радне акције у сећању акцијаша ветерана.“ Своје излагање започео је цитатима који су га подсетили на своје прво искуство као омладинца у једној од многобројних радних акција које су након тога уследиле. Али и на значај традиције за коју је Томас Елиот рекао да …“не може да се наследи а ако вам је потребна морате је заслужити великим трудом.“

Првослав је истакао да је прво акцијашко искуство доживео, у лето 1959.године, са 16 година, после завршеног првог разреда гимназије у Смедереву, на ОРА Аутопут „Братство-јединство“ Ниш – Грделичка клисура (почетни радови Малошиште – Грделица). Његова Смедеревска бригада „Иван Стефановић“, заједно са Панчевачком и Сомборском бригадом, била је смештена у насељу „Милан Премасунац“ у Малошишту.

Говорио је о тадашњим условима живота и рада са којима су се омладинци (добровољци) суочавали. Сваког дана су пешачили до радилишта по 6 до 7 километара и назад са основним алатима на рамену: ашовом, лопатом и крампом. Радили су на полукаменитом терену огранака Суве планине правећи терасасте заравни где ће се засађивати будућа борова шума као брана за ерозије и бујичне воде које би могле угрозити будући аутопут. На овом примеру је показао како се тада плански превентивно радило.

Боравили су у великим шаторима, спавали на креветима од сламарица, и могли су да користе само хладну воду јер топле није било. То јесте било ризично али с обзиром нато да су сви бригадири били младе и снажне особе није било нежељених последица. Првослав је нагласио да су сви учесници били добровољци, дакле није било, како се понекад, касније, лажно говорило, присиљавања, нити уцењивања, на пример да се неће моћи уписати факултет ако се не учествује на радну акцију. Да би то поткрепио прочитао је шта је тим поводом, сећајући се, написао проф. др Драган Недељковић који 1949. године био командант бригаде „Драгица Правица“, на изградњи Новог Београда. „Омладина која се затекла у порушеној земљи – каже проф Недељковић – имала је после рата  велику жељу да допринесе њеној обнови и изградњи. На радне акције нико нас није терао. На њих смо, заиста, ишли добровољно и одушевљено. И могу рећи – да нам је тада нуђена не знам каква награда, на пример, летовање на Азурној обали, на италијанској ревијери, или било где – ми би смо се определили за радне акције. То је био напоран, али частан пут, који нико не треба подцењивати.“

Следеће 1960. године учествовао је на ОРА Прељина – Чачак – Титово Ужице (изградња пута). Пожаревачка бригада у којој је Првослав био, заједно са другим бригадама (посебно памти веома успешну бригаду из Вршца у којој је командант био Коста Чавошки, тада ученик четвртог разреда гимназије, а садашњи академик) била је смештана у згради недовршеног Дома културе ( и сада је у таквом стању!) у насељу Горјани недалеко од Т.Ужица. Након 10-15 дана од почетка радне акције задобио је повреду ноге, те није био у стању да физички ради на траси. Међутим, командант је одлучио да га не враћа назад, већ је уместо тога обављао секретарске послове у Савету насеља и тиме пружио свој акцијашки допринос.

Већ у наредној, 1961-ој години учествује на ОРА на изградњи аутопута, деоница Грделица – Скопље као заменик команданта Пожаревачко-Петровачке бригаде. У овој бригади је био и један број његових школских гимназиских другарица и другова што је било посебно занимљиво. Била је смештена, заједно са другим бригадама, у насељу „Козара“ код Бујановца. Командант Главног штаба ове радне акције био је Томислав Бадовинац, касније изабран за председника ЦК НО Југославије.

Следило је учешће на ОРА на изградњи Железаре у Смедереву 1967. године на којој је био комнндант једне мешовите бригаде састављене од младих добровољаца из више градова Србије и другиг република бивше земље Југославаије. Насеље је било у Радинцу код Смедерева близу позиција где су започињали радови на изградњи нове железаре (међу грађевинским фирмама које су срађивале са омладинским бригадам биле су Трудбеник и Рад). Члан штаба његове бригаде задужен за културмне активности био је и садашњи познати новинар Раде Радовановић.

Следеће, 1968. године на ОРА Нови Београд учествује као бригадир истраживач. У тој улози био је заједно са својим колегама Новицом Носовићем, Слободаном Пејовићем и Милчом Мадићем, тада апсолвентима социологије на Филозофском факултету. Припремали су своје дипломске истраживачке радове под менторством проф. др Војина Милића тако што су плански распоређени радне бригаде. Првослав је био у македенској омладинској радној бригади „Цветан Димов“ из Скопља. Његова тема је била: Прилагођавање интелектуалне омладине на физички рад и услове живота на радној акцији. Користили су, поред анкете, и метод учествовања са посматрањем и о свим релевантним догађајима водили дневник. Професор Милић је често долазио у насеље и на радилишта и помагао својим студентима да, поред редовних обавеза, обављају на ваљан начин и истраживачке задатке.  Све бригаде су радиле на изградњи деоници аутопута кроз Београд, измештање железничке пруге и на уређењу Парка пријатељства близу ушћа. Насеље је било у баракама на бежанијској коси тик преко пута Студентског града.

Поред поменутих пет великих ОРА у земљи, Првослав је учествовао и на два интернационална омладинка радан кампа: у Сент Сузану (Француска) 1969. године и Ротердаму (Холандија) 1972. године. На првом кампу послови су се одвијали на узвишењу изнад једног средњовековног замака где је уређиван парк, а на другом учествовало се у генералном уређивању станова старих лица. Пренео је дивну успомену из Сент Сузана када су на свечаности поводом дана овог симпатичног француског градића (на граници Нормандије и Бретање), на тргу, сви учесници кампа, пошто су предходно увежбали, певали Тамо далеко и играли наше народно коло.

Све у свему целокупно акцијашко искуство, истакао је Првослав, драгоцено је и свако сећање на те дане испуњене младости појачава осећај да се тиме остваривао животни смисао и да се оспособљавало и сазревало за различите професионалне изазове.

На крају свог излагања, осетио је потребу да именује, слободно се може рећи, покретача организованог масовног окупљања бивших акцијаша, др Слободана Ристановића. Познат је и по свом капиталном монографском делу под називом „То су наших руку дела“ у којем се описује херојска и славна епоха омладинских радних акција у тадашњој Југославији од 1941. до 1990. године, на преко хиљаду страна и са више хиљада фотографија, сећања и дневника учесника и других илустрација. Објављено је и више појединачних монографија.

Такође је поменуо да је добровољни омладински рад који је поред познатигх радних учинака и подвига, изградње многих капиталних објеката, имао и изразит едукативни и васпитни значај – оспообљавао за многа умећа и занимања тада веома потребна, развијао велико другарство посебно између младих из разних социјалних средина, градова и република, различитих националности, неговао солидарност, подстицао креативност у организовању културних и спортских активности и др. По начину организовања и масовности добровољни омладински рад у виду омладинских радних акција је био јединствен феномен у свету и често је привлачио и младе из других земаља који су учествали на појединим радним акцијама. Велика социолошка и социјално-психолошка истраживања овог феномена је започео већ 60-их година проф. Руди Супек на ОРА САВА код Загреба, а у Србији се најдуже и најпосвећеније овим послом бавио Срећко Михаиловић, социолог који је резултате ових истраживања објавио у више чланака, публикација и студија.

Настављајући ту добру праксу Првослав је осмислио а Управни одбор Удружења учесника ОРА и волонтера Србије подржао да се покрене публикација ОРА АЛМАНАХ где би се објављивали нови прилози: акцијашка искустава и сазнања од познатих акцијаша и истраживавача, сажеци веће објављених радова, што потпунија библиографија и др.

Отштампан Концепт ОРА АЛМАНАХА са образложењем и позивним (мотивационим) писмом за сарадњу Првослав је поделио свим учесницимама нашег скупа.

Други по реду говорник био је мр Владимир Царевић, потпредседник Управног одбора Удружења учесника омладинских радних акција и волонтера Србије, са темом „Удружења акцијаша и активности на реафирмацији добровољног омладинског рада.“ Одмах на почетку нашалио се како је по занимањуекономиста, те да је у његовој природи да наводи статистичке податке који су, ма колико заморни били за некога, од велике важности. Навео је како је у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, посебно у послератном периоду, било преко 2 милиона акцијаша и 135 милиона радних дана. Данас се Удружење учесника омладинских радних акција и волонтера Србије простире у свим крајевима наше земље, те сарађује са удружењима на читавој територији, као што су Удружење Звездара, Ваљево, Крагујевац, Нови Београд, Пирот и други, док је наглашена и присутна комшијска сарадња на релацији Београд-Бар.

Подухват који је највише споменуо била је бригада на Морави. На том месту је додао да је најтежа ствар од свега била да се изврши избор бригадира. Том приликом је било 500 пријављених особа, од чега је било потребно изабрати само њих 50. На крају су кренули са бројем 55 и када су их због тога опоменули, мр Владимир Царевић је рекао да њега врате назад и да сами одаберу још 4. Ова велика спремност на жртву уродила је плодом и сви су тада остали. У тим тренуцима имали су веру у боље сутра, желели су да изграде једну земљу која ће будућим генерацијама бити на услузи. Осврнуо се на 1. април који се традиционално обележава као Дан омладинских радних акција које су обележиле једну читаву епоху заједно са младићима и девојкама, добровољно и пре свега хумано спремним да изграде једну целу земљу. Додао је још један статистички податак који се односио на изградњу пруге дуге 92 километара, која је завршена за само 192 дана. Тада су долазили људи из разних земаља који су на смену радили и то: 60.000 из Србије, 32.000 из Хрватске, 28.000 из Босне и Херцеговине, 10.000 из Словеније и 8.000 из Црне Горе. Осим њих, у помоћ пристигли су и становници Мађарске, Француске, Румуније, Албаније и Грчке.

Бојана Димитријевић упитала је говорника Владимира каква је била полна структура што се тиче учешћа у омладинским радним акцијама. Одговор је био да је најмање 15% девојака од укупног броја омладинаца морало да буде у бригади. Наравно, у обзир се узимало да су девојке нежнија бића која имају мање снаге од мушкараца, те нису биле подвргаване тешким физичким пословима. Мр Владимир Царевић је надаље споменуо корелацију економске оправданости, односно изнео податак да је ефективност омладинаца била већа за 2 до 3% у односу на ефективност физичких радника. На самом крају нас је подсетио на 11. април, на један важан датум, датум када се обележава Дан општине Нови Београд. Према његовим речима, на митингу на Ушћу, 1948. године градитеље распоређене у бригаде поздравили су званичници који су говорили како ће Нови Београд изгледати са изграђеним пространим булеварима, школама, обдаништима. У свом набрајању навео је да су тада у то време подигнути и садашња Палата „Србија,“ хотел „Југославија,“ Студентски град, као и зграда Шумарског Факултета која је касније претворена у Клиничко болнички центар „Бежанијска коса.“ Са сетом у очима вратио се у оне дане када је постојао одређени систем вредности и када су веровали у боље сутра.

Трећа по реду говорница била је млада студенткиња III године основних академских студија Факултета политичких наука, смера за социјалну политику и социјални рад, Ива Новаковић. Њена тема гласила је: „Волонтерско искуство из омладинских кампова.“ Сви присутни, а посебно господин Првослав и господин Владимир, обрадовали су се када су схватили да ће такође из прве руке моћи да чују нешто више и о садашњој организацији омладинских радних акција и на тај начин подвуку чувену паралелу између некада и сад. Ива се на самом почетку представила са речима да се са 16 година са својом најбољом другарицом први пут придружила неком кампу оваквог типа. Убрзо је уследило још седам кампова, од којих су неки били и у Немачкој, Грчкој и Пољској. Објаснила је да је данас намера оваквих окупљања више дружење, размена културе, а мање рад који притом није само физички, већ и креативни. Међутим, напоменула је да се ипак на дневном нивоу ради највише 5 часова. Имала је ту част да сама буде организатор једног кампа у Србији, када је повела између 10 и 20 волонтера. Као проблеме данашњих омладинских кампова истакла је: мали број пријављених волонтера и финансије које врло често нису довољне, те је потребно тражити додатне спонзоре. Навела је податак да је прошле године у Србији било организовано 33 кампова, док ове нешто мање, 28 (статистика из Волонтерског сервиса). Као своју драгу успомену навела је камповање у једном селу у Грчкој када је заједно са волонтерима градила фонтане. Такође је додала да су реновирали школу у Белом Потоку и да је нажалост била негативно изненађена неодазивом становника из те локалне заједнице да се придруже или макар подрже ову акцију, с обзиром на то да се за њихово насеље нешто добро и лепо ради. Тада је Нада Сатарић изразила своју тугу у погледу на данашње генерације, као и државу Србију, која није захвална на ономе што су ветерани учинили за њих и како им се ми не само као народ, већ и цела власт нисмо ни на који начин одужили за све што су учинили и изградили за нас. Као пример навела је две породице за које лично зна да су чланови, игром случаја, били учесници у омладинским радним акцијама, а данас немају новац ни за основне потрепштине, као ни лекове. Живомир Тешић додао је како данас нема чврсте организације нити конкретног места (простора) са кога може да се дела и да то по њему представља главни проблем. Такође је нагласио да му се чини да је мотивација данашњих волонтера доста мања у односу на некадашње, са чиме су се сви присутни сложили.

На самом крају, професор др Милосав Милосављевић осврнуо се на своје искуство као омладинца, учесника у радним акцијама, испричавши две анегдоте везане за ове догађаје. Прва се односила на ситуацију када је помагао рањеној девојци и на путу ка пристаништу задобио још већу повреду од ње тако што се оклизнуо на педалу. Нашалио се тада како му је број ципела леве ноге био 42, а десне 47. Друга се тицала професорове улоге арбитражног судије када је нажалост дошло до туче између учесника, па је требало смирити постојећу напетост и вратити стање у пређашње. Мирјана Карлеуша је, помно пратећи сва три излагања, приупитала младу Иву шта је то што је из данашњег дружења схватила да треба да се угради у садашњи концепт омладинских кампова. Сви смо се сложили да је потребно да се укључи већи број људи, подигне грађанска свест, изгради бољи систем вредности, као и вера у боље сутра.

На крају скупа Првослав Вучковић је је прочитао два снажна илустративна навода.

Први је професора др Драгана Недељковића (сећао се ОРА из 1949. године када је водио бригаду са Филолошког факултета састављену највећим делом од студенткиња):

Памтим та кишна, хладна јутра. Ту зимску радну акцију. Требало је да оспособимо Студентски град да се студенти у њега уселе. Био је новембар, децембар. Не само киша, понекад и снег. Било је хладно. Када изађем пред строј и видим их покисле, изненадим их необичном командом:

  • Главе горе! Ви носите у себи Бога љубави, Бога правде! Хоћу да вас видим, ведре и раздрагане! Хајдмо на посао!

 

 А други је професора др Михајла Митровића, нашег великог архитекте и градитељ, који био и  сам учесник Новобеоградске  и других ОРА:

Нови Београд је европско достигнуће, а њега су градили наши људи, домаћа радна и креативна снага. То је највећи бисер наше архитектуре. Али, да није било политичко-социјалног миљеа који је то омогућио и провоцирао младе људе да уложе најбољи део себе у подизање новог града, од тога не би било ништа. (Политика, март 2015).

Дакле, у закључку је нагласио П.Вучковић, и данас се мора стварати одговарајући политичко-социјални миље и то је задатак и наших удружења акцијаша, али треба, у већој мери, да буде и надлежних државних органа и институција. Он је, у ствари, на овај начин пренео  закључак Седмог сабора акцијаша Србије, одржаног 10. априла 2019. године. Сабору је присуствовало 165 акцијаша представника удружења, клубова, актива учесника ОРА из: Београда, Ваљева, Новог Сада, Краљева, Новог Пазара, Ужица, Пожеге, Умчара, Каћа, Бачке Тополе, Чачака, Сјенице, Штавља, актива учесника ОРА Филозофског и ПравногфакултетаУниверзитета у Београду, Клуба акцијаша Обреновац, Омладинског савеза Београда и СОРАС-а.

Скуп у Заводу је завршен уз аплауз и са завршном речју Теодоре Хрњаковић која се на веома нежан и прикладан начин захвалила предавачима, као и свим присутнима са позивом да се следећег месеца маја опет дружимо и разговарамо о некој другој теми.

 

Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука

03/03/2019 at 4:13 pm

Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука

Психо-социјална обележја и фактори ризика код суицида уз посебан осврт на војна лица

Сваки човек својим рођењем добија неприкосновено право на живот, а самим тим и слободу да га, развијајући своје потенцијале, искористи на што бољи начин. Међутим, ово право не подразумева увек лак и угодан живот. За њега се морамо изборити сами, тако што ћемо пронаћи своје место у свету. Многи људи се, на том путу, сусретну са изазовима које успевају да превазиђу. Но нажалост, сви смо сведоци да то некада и није случај.

Појам самоубиство  или  суицид  потиче  од  латинских  речи: sui-себе, occidere-убити. Међутим, одмах на почетку морамо рећи да не постоји универзална дефиниција самоубиства, нити се овај појам може једнозначно одредити, што све произилази из његове сложености и вишедимензионалности. Свакако да постоји генерална сагласност око тога шта се подразумева под самоубиством. Већини људи, када размишља о овом феномену, на памет прво пада људска бол која надвладава човекову вољу за животом. У науци је то ипак нешто комплексније, поготову што суицид као медицински, психопатолошки и социопатолошки проблем занима стручњаке различитих профила. Oвим феноменом се баве лекари, социолози, антрополози, филозофи, теолози, али у највећој мери психијатри и психолози. Самоубиство се најчешће одређује као активни или пасивни аутодеструктивни чин  у  којем  човек  свесно  и  намерно  одузима  себи живот. Постојање свести и намере јесу два веома битна појма на основу којих сматрам да је веома важно имати на уму да су суицидне особе рационалне, што значи да постоји могућност предомишљања уколико су превенција и рехабилитација добро испланиране. Међутим, сами минути или сати који су претходили самом чину самоубиства – бар на основу, понекад, остављених бележака или директних исказа оних који су били спречени, или којима није успело у оваквом покушају – недвосмислено говоре о извесном стању сужене, дакле поремећене свести, у коме је преовлађивало абнормално афективно стање усмерено на самодеструкцију. Такође, неки аутори истичу да самоубиство представља вид поремећене комуникације у тренуцима тешких животних криза и да је оно интрапсихичка драма на интерперсоналној основи, односно понашање које се креће између нормалног и патолошког. Што се тиче конкретних података, савремена статистика, у готово свим земљама, поставља самоубиство на треће место, одмах након смрти од болести и несрећа под којима се углавном подразумевају аутомобилске. Такође, Светска здравствена организација бележи да, на годишњем нивоу, самоубиство изврши око милион особа, што у преводу значи да на сваких четрдесет секунди, на овај начин, један човек изгуби живот, док су покушаји самоубистава и до двадесет пута чешћи.

Колико год свако самоубиство на први поглед изгледало као дубоко лични чин, оно је такође и социјални проблем, како због своје масивности, тако и због узрока и последица који имају дубоко социјално значење. Самоубиство је и друштвена појава, самом чињеницом што је сваки појединац својом вољом или не, дубоко инкорпориран у социјални контекст којем физички припада. Средина може бити узрок, мотив и повод за чин самоубиства. Због тога сматрам да је веома важно испитати психо-социјална обележја овог феномена, јер поједине особине вулнерабилних личности помешане са спољним догађајима могу довести до фаталног исхода. Савремени приступ самоубиству управо је заснован на интердисциплинарним сазнањима и интегративном моделу који уважава како индивидуалне, тако и друштвене факторе. Један од најпознатијих истраживача суицида, Едвин, дефинише десет кључних психо-социјалних обележја, од којих су најважнији стресор, емоције и сврха чина. У првом случају реч је о незадовољавању потреба које се могу кретати од оних најосновнијих као што су избегавање психичке боли, повреда или болести, па све до најсофистициранијих, као што је разумевање света који окружује човека. Сваки човек се приликом свог животног развоја суочава са изазовом проналажења смисла постојања. Какав ће смисао пронаћи, ствар је сваког појединца, али свакако оно што је најважније јесте да се свака личност окрене себи тако што ће се пробудити и активирати своје стваралачке снаге, а потом их ставити у службу напредних друштвених снага. Што смо способнији да сами себе превазиђемо, посвећујући се неком циљу или особи, то више постајемо људи, што је опет, са друге стране, главни критеријум развоја здраве психичке личности. Када је реч о емоцијама, самоубиству претходи такозвана „емоционална импотенција,“ односно осећања безнадежности и беспомоћности која су даље повезана са сложеним емоцијама туге, беса, срама, кривице и усамљености, па тако особа доживљава да нема контролу над својом унутаршњом боли и спољним околностима. И на самом крају, сврха чина приказује самоубиство као начин који се бира у случају када особа више не може да издржи неподношљиву фрустрацију, па је за починиоца то „једини“ начин решавања проблема. Надаље, још једна битна етиолошка компонента у тумачењу суицида јесте концепт фактора ризика и заштите. Фактори ризика могу  се  груписати  у  пет  области:  индивидуални или  лични,  менталне болести, породични ризични фактори, социјални фактори и фактори окружења. Свака од ових наведених области има своје посебне типове који нам помажу у препознавању суицидне особе, па самим тим  омогућавају и лечење. Тако на пример, међу индивидуалне факторе сврстава се и сексуална оријентација на основу студија које су показале да младе геј особе имају већи ризик суицида из разлога што су се највероватније сусретале са разним предрасудама. Затим су ту и физичко-здравстевни проблеми који се односе на скорашњи почетак озбиљне или хроничне болести, као и стресни животни догађаји, попут губитка вољене особе. У породичне ризичне факторе спадају, као што и сама реч указује на то, сепарација или развод, породични конфликти, насиље, злостављање деце, превисока очекивања и контрола и тако даље. Не смемо заборавити и на социјалне утицаје, као што су лош социјално-економски положај, напуштање школе, незапосленост, социјална изолација.

Војна лица представљају посебну вулнерабилну друштвену групу у којој се неретко јавља самоубиство, управо због специфичности саме вокације. Тако је за време похода на Италију, узнемирен бројем самоубистава у редовима, Наполеон Бонапарта издао наредбу која је гласила: „Војници! Треба знати како да се победи бол у срцу! Да би се издржале душевне патње, потребно је исто толико снаге, воље и храбрости као и за непријатељске плотуне.“ У историји су остали забележени многобројни примери особа које су остале заробљене у прошлости, у времену рата и борбе. Статистике из XIX века указују на веома високу стопу самоубистава војних лица, код којих постоје два суштинска узрока: строгост правила и живота у војсци што доводи до фрустрације, као и навикнутост на насиље и поседовање ватреног оружја, што се средства тиче. Тако, позна жртва рата био је и аустријски филозоф Жан Амери, учесник Покрета отпора, који је преживео мучења, а чак и логор, али није могао да поднесе успомене. На исти начин је поступио и Георг Тракл (1887-1914), аустријски песник, који је од ужаса реалности побегао у вечни блажени заборав. Фармацеут по образовању, по почетку светског рата позван је у војску и упућен у пољску болницу. Призори људских страдања, крв, прљавштина и смрт потресли су овог песника до те мере да је покушао да се убије; био је послат на психијатријско посматрање али се, не сачекавши ослобођење од војске, отровао кокаином. У периоду од 1998. до 2007. године, Одељење за ментално здравље и војну психологију Војномедицинске академије вршило је психолошко-психијатријску аутопсију сваког суицида припадника војне средине. Резултати су показали да је трећина професионалних војних лица која су извршила самоубиство била учесник ратова који  су  се водили  на  територији  бивше  Југославије. Они су били ангажовани на територији Косова и Метохије за време НАТО  бомбардовања  1999. године, док је двоструко више војника који су извршили самоубиство било на дужности и у Копненој  зони  безбедности. Због тога се и родитељи будућих војника плаше војне службе, јер знају да постоји  опасност од тога да ће им се синови вратити као инвалиди, наркомани, манијаци који мрзе цео свет, а у најгорим случајевима и као мртваци. Прилагођавање на војнички живот подразумева жртвовање бројних ранијих навика, што може изазвати анксиозност и незадовољство војника, при чему данас у већини армија долази до сукоба између демократске оријентације младог човека и захтева ауторитарне средине. Војна служба поставља велике захтеве у погледу адаптивних способности младог човека, тако да се све чешће код војника јавља нервоза, напетост, дисциплински проблеми, анксиозно-депресивно реаговање, повећана хостилност и агресивност, укључујући покушај суицида и суицид као најозбиљнијег показатеља лоше адаптације. Централну улогу у превенцији самоубиства има непосредни старешина чија је дужност да, након што примети промену у понашању и изгледу, обави непосредан разговор са војником у кризи. Неки од знакова упозорења јесу: ћутљивост, издвајање из колектива, прекомерно пушење цигарета, занемаривање спољног изгледа, губитак телесне тежине, промене у изразу лица и слично. Када старешина идентификује војника са проблемом, следећи корак после личног разговора јесте укључивање трупног психолога.

Можемо закључити да самоубиство представља како лични, тако и друштвени проблем кога је потребно схватити веома озбиљно. Због тога је сваком друштву потребна добра превенција која би се првенствено бавила препознавањем и спречавањем суицида. Јер, доласком на овај свет, добили смо привилегију да будемо јединствени. Одузимање властитог живота значи одрицање од аутентичности и тог дара. Живот је човеку дат с намером да у њему пронађе радост и лепоту и да га испуни што бољим садржајима, а не да га себи одузме.