Mirjana Karleusa,secanja na Ljubu

24/09/2019 at 10:59 pm

Mirjana Karleuša,dipl.pravnik

Iz ličnog ugla

 

Dragog i divnog Ljubu Pejakovića, koga se danas zajedno sećamo, upoznala sam početkom 1995.godine, preko Tome Simića, Ljubinog kolege iz Centra za socijalni rad u Zemunu i velikog prijatelja, sa kojim sam prethodno sarađivala. (Znameniti Toma Simić, osoba potpuno različitog temperamenta od Ljubinog, zaslužuje da mu posvetimo sećanje.) Negde u to vreme, Ljuba je sa mesta direktora zemunskog centa imenovan za direktora Gradskog centra za socijalni rad.

Započeli smo saradnju, poznanstvo koje se razvilo u lepo prijateljstvo, nastojeći da pružimo pomoć deci izbeglicama bez roditeljske pratnje, sa prostora bivše SFRJ, koja su boravila na području Beograda, bilo u porodici (bližih ili daljih srodnika), u ustanovi ili internatu, u kolektivnom smeštaju. Potrebe dece, često odvojene od roditelja pod teškim okolnostima, često traumatizovane, veoma su često bile dodatno uslovljene zdravstvenim, obrazovnim, razvojnim, egzistencijalnim teškoćama…

Ljubu sam u tim, čestim kontaktima doživela kao osobu, stručnjaka koji razume, saoseća i radi – samoinicijativno, sve ono što je moguće. Obezbedio je u tim, za stručnjake u oblasti socijalne zaštite, profesionalno i lično teškim vremenima, dobru saradnju sa saradnicima u sedištu (Vera Babič, Ljilja Mijanović), odnosno u odeljenjima Gradskog centra, davao preporuke i strpljivo otvarao vrata kada su me kolege povremeno sumnjičavo gledale („strani plaćenik“), predlagao iskusne stručnjake radi obuke, prihvatao brojne sastanke sa predstavnicima međunarodnih organizacija (koji su postali toliko česti, a nas dvoje već toliko uvežbani da smo to zvali „hoćemo li da izvedemo onu našu tačku?“), a pokazali se veoma delotvornim za decu izbeglice…. Toliko toga ima da se kaže samo na tu  temu.

Slobodna sam da verujem da je Ljuba nekako kroz tu saradnju sa britanskim Save the Children fondom počeo da spoznaje koncept prava deteta, što ga je usmerilo ka Centru za prava deteta, na čijem je čelu godinama bio. Nisam sigurna da li je među osnivačima ove značajne i uspešne nevladine organizacije, a sećam se da je bio među osnivačima NVO Familia, te da je osnivačka skupština održana (baš kao i brojne obuke) u velikoj sali Gradskog centra. Govorim o 1998.godini, kada je pojam nevladinog sektora bio dovoljno nov i nepoznat, da u teskobnom vremenu budi podozrenje. Ljuba je, na sebi svojstven, tih i strpljiv način davao podršku bez rezerve i možda morao posle da vadi neko kestenje iz vatre. Žalio nije. Ubeđena sam da je čin podrške u to vreme iziskivao izvesnu ličnu hrabrost.

Ljuba i ja smo, na jednoj kafi (bez izvođenja „tačke“) pred novu godinu pričajući, došli na ideju da se zajedničkim akcijama (Gradskog centra i Save the Children fonda) pokuša oživeti zamiruća tradicija hraniteljstva u Beogradu. Ta zamisao je pretočena u program koji je postepeno doneo promene u različitim sektorima i na različitim nivoima, predstavljajući onaj zametak čijim posledicama i danas svedočimo. Sasvim izvesno, nismo bili jedini koji smo želeli da unapredimo porodični smeštaj, sigurno je i to da smo doprineli pokretanju i stvaranju jednog snažnog pokreta.

Žurim da pomenem (kako ne bih zaboravila) ime jedne posebne osobe – gđe Vesne Kržić, sekretarice Ljjubine u Gradskom centru. Kao prava dobra vila, senzitivna kao osoba, pomagala je nesebično na nebrojene načine. Nisam imala priliku da joj se dovoljno zahvalim na tome.

Postoji nešto što sam sa zanimanjem i uživanjem posmatrala – Ljubin odnos sa damama sa kojima „nema labavo“. Pomenuću Miru Obretković, Dušanku Lukić, Džudi Lister, Nevenu Šahović, Dobrilu Grujić i Vesnu Bošković da bih bila sigurna da smo na isti način razumeli izraz pod navodnicima. Ućtiv, krotak, pomirljiv i strpljiv umeo je da čuje, razume sagovornike, da vodi dijalog u pravom smislu reči. I da  ne odstupi od svojih uverenja i namera, a da umiri atmosferu i pomiri gledišta.

Ljuba mi je omogućio nešto što smatram privilegijom – upoznao me sa svojim ocem (koji nam je spremao fantastičnu ribu, palamidu – vrstu tunjevine), suprugom i pastorcima, sestrom. Naučila sam koji deo Kotora su Škaljari odakle potiče. Zahvalna sam mu na svemu tome, na savetima, na razumevanju, na strpljenju, na saradnji. Viđala sam ga i kada smo prestali neposredno da saradjujemo i povremeno bila svesna da je umoran, možda razočaran ili obeshrabren. I takva raspoloženja Ljuba je nosio sa nekom tihom i dostojanstvenom otmenošću. I tako ga pamtim i sada kada se više ne viđamo na ovome svetu.

Beograd, 13.septembar 2019.

Мирјана Карлеуша, дипломирани правник

27/02/2019 at 10:13 pm

Mирјана Карлеуша

Сећање на колеге

Времеплов је добра прилика да се подсетимо на неке значајне момент из прошлих времена. Говорили смо о пројектима и догађајима и, уз то, помињали и људе који су у томе учествовали и давали свој допринос. Моја је намера, а мислим да је корисно да се још неко томе придружи, да говорим о људима који су оставили траг у “нашем времену”.

Миодраг Микица Ђорђевић

  • Рођен је у Београду на Дан Д – 6.јуна 1926.године и данас би био надомак свог 93-ћег рођендана. Преминуо је у фебруару 2004.године.
  • Пореклом из Прилепа, потиче из старе београдске породице. Верујем да су из тог миљеа потекли његова лакоћа и пријатност у опхођењу са људима, његове учтивост и лепи манири, његова радозналост, ведрина, његово отмено држање и дотераност у свим приликама. Несебичан, отвореног ума, грађанске и демократске оријентације, поштовалац стваралаштва и развоја, историје, филозофије и етике...
  • Студирао је и дипломирао на Правном факултету у Београду. Колико ми је познато, цео свој професионални век провео је у области социјалне, односно породично-правне заштите и, ценећи његово широко и промишљено знање, искуство и стручност, можемо га сврстати слободно у врхунске стручњаке. Део радног века провео је у Заводу за проучавање социјалних проблема града Београд и тај период, који је трајао највероватније до 1974.године караткерише његова истраживачка (и проналазачка – јер говоримо о значајном периоду када је област социјалне и породично правне заштите у значајној мери конципирана, осавремењивана и развијана у пракси) каријера, делом преточена у књиге (коаутор је „Центра за социјални рад као орган старатељства“, Приручника за рад центра, са Мирјаном Обретковић Бабић (његовом приправницом!) и Радивојем Поповићем, издатог 1972.године и допуне исте књиге – приручника, коју је припремио исти ауторски тим, а која је објављена 1978.године. У том моменту Микица, Миодраг Ђорђевић је већ у звању вишег саветника у Републичкој заједници социјалне заштите, у којој је остао до пензионисања. На крају каријере – око 1985 или 1986.године, за допринос развоју области додељена му је (прва) републичка награда, највеће признање у овом домену.
  • Потпуно заслужено, Микица је уживао углед међу сарадницима и колегама широм земље. Сарадници Института за социјалну политику радо су са њим сарађаивали, преговарали, полемисали, а ова кућа је уживала његове посебне симпатије... Уважавају га на, тада уобичајеним језиком речено на „градском, републичком и савезном нивоу“, на Правном факултету, на Факултету политичких наука, на Вишој школи за социјални рад, у установама социјалне заштите и заједницама социјалне заштите на општинском нивоу, једнако и у додирним и сродним областима тзв. социјалног осигурања – у здравству, пензијском и инвалидском осигурању, радном праву. Микица је један од покретача Удружења праваника у области социјалног права и часописа „Социјално право“ (објављено је 20 бројева овог часописа).
  • Упознајмо га и по књигама у његовој богатој стручној библиотеци – уџбеник/предавања из Римског права (1938), Коментар Закона о општем управном поступку (1931), сабрана дела Слободана Јовановића (1935), уџбеник Породичног права (1920), „Преображаји јавног права“ Леона Дигија (1929), „Енциклопедија права“ професора Федора Тарановског (1923)...
  • Човек се препознаје и по пријатељствима које негује целог живота. Помињем тројицу Микициних другара још из основношколских, гимназијских или студентских дана – Швајгера - Аустријанца, који је са породицом избегао из Београда пред почетак Другог светског рата, Михајла Мићу Ђукнића, познатог хирурга (и једно време директора ВМА), сликара (и академика) Миодрага Бату Протића....
  • Због свега тога верујем да Микица Ђорђевић заузима значајно и угледно место у нашој области и да је, у немалом друштву оних правника, социјалних радника, социолога, педагога, психолога, који су вредни нашег сећања, памћења и захвалности....

Београд, 9.фебруар 2019.

 >>>HOME<<<                       >>>K L U B <<<

Mirjana Karleuša, dipl. pravnik

30/06/2018 at 3:00 pm

Mirjana Karleuša, dipl.pravnik

HRANITELJSTVO U XX VEKU

 

Hraniteljstvo je briga o deci sa kojom delite svoj dom i porodični život zbog toga što ona nisu u mogućnosti da žive u svojim prirodnim porodicama.

Skoro svaka porodica može postati hraniteljska.

Ipak, potrebno je da centar za socijalni rad potvrdi da li je porodica podobna za prihvatanje deteta.

Hraniteljska porodica, po smeštaju deteta ima pravo na novčanu naknadu za izdržavanje deteta, koju isplaćuje država (u iznosu od 1.843 -2.573 dinara mesečno, po detetu, počev od 01.01.2001.godine).

(Ključne poruke korišćene u Pilot Projektu “Promocija hraniteljstva u Beogradu”)

  1. „Porodični smeštaj kao organizovani vid zaštite dece prvi put se u zvaničnim dokumentima pominje 1902.godine (Hrvatska – Zakon o prisilnom uzgoju maloletnika od 6. februara 1902.)”[1] Jezičke nedoumice: hraniteljstvo (hranjeništvo), (organizovani) porodični smeštaj, smeštaj u drugu porodicu…
  2. “U Vojvodini (mađarski Pravilnik o zaštiti napuštene dece)
  3. u Sloveniji
  4. U periodu posle I svetskog rata broj dece bez roditeljskog staranja bio je veoma visok. Tada počinje masovnije da se primenjuje i smeštaj dece u druge porodice – “Narodna zaštita” iz Zagreba je u toku I svetskog rata smestila 37.216 dece uzraste 8-14 godina iz krajeva gde je vladala oskudica u hrani bogatije krajeve Slovenije i Vojvodine.
  5. Kao jedan od vidova zbrinjavanja javilo se i osnivanje kolonija za porodični smeštaj u selima. U Sloveniji je prva kolonija osnovana 1.juna 1926.g.
  6. Rad dečjih kolonija obavljan je prema Pravilniku za kolonije za odojčad i malu decu, koji je objavljen u Službenim novinama 2.juna 1929. godine.
  7. U Vojvodini je prva kolonija osnovana 1931.u Čortanovcima. Razvoj porodičnog smeštaja u Miloševcu počinje 29.marta 1931.g., kada je osnovana Zdravstvena zadruga i smešteno prvih šestoro dece.” Ovim se uspostavlja kontinuirana praksa organizovane primene hraniteljstva u Srbiji.

1933.g. kolonija u Staparu kod Sombora.

  1. kolonija u Čurugu.
  2. Posle II svetskog rata u Jugoslaviji je evidentirano 283.252 dece, ratne siročadi, od kojih je njih 88.000 izgubilo oba roditelja. U tom periodu 28.683 dece bilo je smešteno u 253 ustanove širom zemlje.[2]
  3. Hraniteljstvo je jedan od načina zbrinjavanja dece bez roditelja i roditeljskog staranja, za koju ustavi (SFRJ i Republike Srbije), počev od 1946.g. garantuju posebnu društvenu zaštitu.
  4. Istraživanje ”Porodični i domski smeštaj dece u Jugoslaviji”, izvršeno 1968/69.godine. Knjigu, čiji je autor mr Miroslava Veljić izdao je Institut za socijalnu politiku u Beogradu 1977.g., pod naslovom “Društvena zaštita dece lišene roditeljskog staranja – porodični i domski smeštaj”.
  5. Reforma porodičnog zakonodavstva, izdanje ISP 1971.g., - materijal sa naučnog simpozijuma održanog na Bledu 9-11.12.1970.godine – porodični smeštaj uređuje se republičkim i pokrajnskim (a ne saveznim) zakonom. Među učesnicima skupa su vodeći autoriteti za ovu oblast u Jugoslaviji: profesori Pravnog fakulteta u Beogradu - Borislav Blagojević, Mehmed Begović, Vojislav Bakić i Marko Mladenović, profesori Pravnog fakulteta Alojzij Finžgar (Ljubljana), Mira Alinčić, Ana Prokop (Zagreb), profesori Više škole za socijalne radnike u Beogradu (Radivoje Popović) i u Sarajevu (Mirjana Papo).
  6. Istraživanje Instituta za socijalnu politiku „Porodični smeštaj dece – Miloševac“, objavljeno 1979.godine. Autori: mr Miroslava Veljić, Dušanka Bakota, dr Olivera Burić, mr Bora Kuzmanović, dr Vesna Pešić – Popović, Bratislava Petrović, dr Nevenka Tadić- U Uvodu se kaže: “Posebno nam je zadovoljstvo što se knjiga objavljuje u godini koju su UN proglasile Godinom deteta. Poznato je da je Deklaracija UN o pravima deteta, koja je doneta pre 20 godina, i koja u sebi sadrži značajne … poruke, posebno aktuelna kada se radi o zaštiti dece bez rodiiteljskog staranja. To se naročito izražava kroz načelo 6. Deklaracije …, koje glasi: “Detetu su potrebni ljubav i razumevanje da bi se svestrano i skladno razvilo. Ono treba kad god je moguće da raste pod okriljem brige i odgovornosti svojih roditelja, i u svakom slučaju u atmosferi naklonosti i moralne i materijalne sigurnosti. Dete u prvim godinama života ne sme biti odvojeno od svoje majke, sem u izuzetnim okolnostima. Društvo i javne vlasti moraju da imaju dužnost da se naročito brinu o deci bez porodice i onoj koja nemaju potrebna sredstva za izdržavanje…”. Uzorak istraživanja: prirodni roditelji smeštene dece (do njih se nije uspelo doći), roditelji dece iz kontrolnog uzorka (budući da je uspešnost porodičnog smeštaja cenjena uz pomoć kontrolne grupe dece koja odrastaju u prirodnim porodicama, pretpostavka da je porodični smeštaj uspešnije ostvario svoju funkciju ukoliko se po bitnim razvojnim karakteristikama uzorak dece na porodičnom smeštaju približava kontrolnom uzorku), hraniteljice i hranitelji u Miloševcu, stručni radnici Centra, i deca (212) i deca iz kontrolne grupe (100). U vreme sprovođenja istraživanja na smeštaju se nalazilo 507 dece.

1946 – 1980. Zakonodavstvo u SFRJ. Sve do ’80-tih godina XX veka, posebni zakoni, doneti u periodu 1959 – 1961.g., (prema mr. M. Veljić)  svrstavaju porodični smeštaj u oblast porodičnog prava. Potom, ovaj institut je uređen objedinjenim porodičnim zakonima (Zakon o braku i porodičnim odnosima u SR Sloveniji iz 1976.g., u SR Srbiji iz 1980.g., i u SAP Kosovo, iz 1984. U SR Bosni i Hercegovini (1978.), SR Hrvatskoj (1977) i SR Crnoj Gori (1980) postoje posebni zakoni koji uređuju porodični smeštaj, dok je u SR Makedoniji i SAP Vojvodini ova materija uređena propisima o socijalnoj zaštiti[3]. U ovoj grupi propisa koristi se izraz (organizovani) porodični smeštaj[4]. Paralelizam u pravnom sistemu: uporedno uređivanje zakonom o socijalnoj zaštiti (smeštaj u drugu porodicu) i porodičnim zakonom.  Okosnica nesaglasnosti odnosi se na činjenice 1. da li se zasnivanjem porodičnog smeštaja konstituiše ili ne srodnički odnos između deteta i članova porodice u koju je smešteno, 2. na (ne)postojanje obaveze plaćanja naknade, odnosno na 3. pravni akt kojim se uspostavlja ovaj odnos[5]. Definicija: organizovani oblik zbrinjavanja dece u drugoj porodici … sa ciljem da se obezbede uslovi za njihov razvoj, vaspitavanje i osposobljavanje za samostalan život i rad. O primeni odlučuje rešenjem (u upravnom postupku) centar za socijalni rad (u svojstvu organa starateljstva), zaključujući potom sa članom porodice ugovor o pravima i obavezama. Na isti ili sličan način ovu materiju uređuju ostali republički i pokrajinski zakoni u bivšoj SFRJ. Značajna tekovina je multidsciplinarnost u pristupu, budući da se prilikom sagledavanja potreba deteta, odabira, obuke i praćenja porodica i dece (deteta) na smeštaju, odlučivanja o primeni i prestanku angažuju socijalni radnik, lekar, psiholog, pedagog i pravnik.

  1. Istraživanje “Mogućnosti bližeg regulisanja pravnog i društvenog statusa hraniteljskih porodica”[6], (Institut za socijalnu politiku i Zavod za proučavanje socijalnih problema grada Beograda), autori: mr Živorad Graor, Bratislava Petrović, Svetozar Mujić, Dragan Vulević i Mirjana Karleuša. Prosečna hraniteljska porodica: seoska porodica, najčešće jedno dete na smeštaju, hraniteljica je nezaposlena, starija od 45 godina i sa završenom nepotpunom osnovnom školom. Optimalna, sa stanovišta broja i potreba dece: hraniteljica sa porodicom nastanjena na gradskom području, ima oko (do) 40 godina, završenu srednju školu, dvoje svoje dece, fizički i psihički je zdrava, emocionalno zrela, topla, umereno popustljiva i neagresivna ličnost, sa usklađenim interpersonalnim odnosima, ugledna u lokalnoj sredini, socijalno zrela i neopterećena predrasudama prema deci bez roditeljskog staranja i spremna da ih prihvati. Do stagnacije broja odgovarajućih hraniteljskih porodica doveo je sistemski nerešen položaj hraniteljskih porodica – ne prepoznaje se i ne priznaje njihov doprinos, manjka stručna podrška. Naime, njihov tadašnji položaj je u znatnoj nesrazmeri sa obavezama koje preuzimaju prihvatanjem deteta, odnosno društvenom važnošću poziva kojim se bave. Jedan od centralnih problem je pravo porodice na naknadu, koje one ostvaruju samo delimično i to u vidu naknade troškova za podmirivanje potreba dece. Posledice su nedovoljan broj porodica i njihov relativno nizak obrazovni, kulturni, socijalni i materijalni nivo, kao i njihova pretežna zastupljenost u seoskim sredinama. U periodu 1976 -1985.g. broj dece lišene roditeljskog staranja (u Srbiji) porastao je za 65%. Broj hraniteljskih porodica nemoguće je precizno ustanoviti, jedna je od konstatacija koje se ponavljaju i kasnije (“postojeća evidencija nije uvek dovoljno potpuna i ažurna”), a slična je stvar i sa pouzdanim brojem dece bez roditeljskog staranja. U ovom periodu u Srbiji postoje dve specijalizovane organizacije koje se bave porodičnim smeštajem (Centar za porodični smeštaj u Miloševcu, odnosno u Beogradu), posredstvom kojih se realizuje smeštaj najvećeg broja dece. Tako, 1983.g, broj hraniteljskih porodica je oko 600, a krajem 1986.godine, 540 porodica.
  2. Separat za Godišnjaka ISP – Analiza „Profesionalizacija hraniteljske funkcije kao pretpostavka daljeg razvoja organizovanog porodičnog smeštaja“, objavljeno 1988.g. Polazište je u odredbi čl.206. ZBPO: “Lice koje primi više dece na organizovani porodični smeštaj može zasnovati radni odnos sa OUR socijalne zaštite, (pod uslovima i na načinn predviđen samoupravnim opštim aktom te organizacije)”. Hraniteljske porodice, saglasno istraživanju iz 1983.g., ne ostvaruju nikakvu naknadu za uloženi rad, niti mogu osvariti prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i druga prava na osnovu tekućeg i minulog rada. Predložena su tri modaliteta: 1. Zasnivanje radnog odnosa (sa OUR socijalne zaštite - čl.206), tzv. profesionalizacija. Ova mogućnost se pokazala veoma skupom. 2. Ugovorni odnos sa OUR socijalne zaštite (postojeći model), uz utvrđivanje prava na naknadu hraniteljici za rad, uz plaćanje doprinosa za PIO i zdravstvenu zaštitu. Zanimljivost: ovde se inicira izmena važećih propisa radi utvrđivanja prava na naknadu za vreme bolovanja i radi negovanja deteta na porodičnom smeštaju. 3. Hraniteljstvo kao delatnost koja se obavlja ličnim radom sredstvima u svojini građana.
  3. Saopštenje sa Savetovanja „Reforma porodičnog zakonodavstva“ održanog na Pravnom fakultetu u Beogradu 25-26.9.1996.g. – Javnost je nedovoljno obaveštena o postojanju i preimućstvima hraniteljstva. Jedna (od 5) preporuka je popularizacija porodičnog smeštaja u javnosti, radi povećanja broja i kvaliteta hraniteljskih porodica. Deca izbeglice su nova kategorija dece za koju je hraniteljstvo prikladno (u najboljem interesu deteta). Novi termini kao posledica novih poimanja: Konvencija o pravima deteta - koncept prava deteta, deca sa posebnim potrebama, individualne potrebe deteta. Hraniteljstvo je oblik zbrinjavanja sa univerzalnim karakterom, primenjuje se širom sveta, što ilustruje čl. 20. Konvencije o pravima deteta, koja se smatra jednim od najšire prihvaćenih međunarodnih pravnih dokumenata.
  4. Projekat “Promocija hraniteljstva u Beogradu[7] kancelarija Save the Children u Beogradu i Gradski centar za socijalni rad Beograd, uz podršku resornog ministarstva. Inspiratori - Ljubomir Pejaković, tada u svojstvu direktora GCSR Beograd i Mirjana Karleuša. Osmišljen i iniciran u julu 1996.g. – izrada brošure sa osnovnim informacijama za široku distribuciju, uz početak realizacije u novembru iste godine, dvodnevnim skupom koji je u prostorijama Gradskog centra okupio stručnjake iz (timova za decu lišenu roditeljskog staranja) odeljenja GCSR i Centra za porodični smeštaj Beograd, hranitelje, mlade ljude koji su odrastali u hraniteljskim porodicama i stručnjake za medijsku promociju. Prvo “hraniteljsko veče” održano 16.decembra 1996.g., a do početka marta 2000.g. održano je 29 ovakvih sastanaka. Cilj Projekta je povećanje broja dece na porodičnom smeštaju, regrutovanjem novih hraniteljskih porodica, pretežno na užem gradskom području Beograda. Promocija se odvija na tri nivoa : 1. u medijima – za javnost, 2. među profesionalncima, i 3. prema državnim organima. Sredstva promocije: TV spot, dve brošure, dva postera. U promociji se na privremeni karakter hraniteljstva ukazuje kao na prednost, a ne na slabost. U to vreme, unapređenjem hraniteljstva bave se Dobrila Grujić, odnosno prof. dr Ivan Vidanović (oko obeležavanja jubileja Centra za porodični smeštaj u Miloševcu). Krajem 1996.godine, prema evidenciji Centra za porodični smeštaj u Beogradu je 137 hraniteljskih porodica, a krajem 2002.g. 179 porodica (povećanje od 30,65%).
  5. novi partneri na Projektu hraniteljstva su Centar za porodični smeštaj Beograd i FAMILIA – Jugoslovenska asocijacija za alternativno porodično staranje o deci, osnovana krajem 1998. Iskustvo i doprinos nevladinog sektora – britanski Save the Children i Familia, pored promocije u javnosti na području Beograda, što je novi pristup (u formi pilot projekata), razvijaju i druge vidove aktivnosti - biblioteka Hraniteljstvo, obuka stručnjaka, primena promocije u Crnoj Gori od 1999.g.[8] Inicijative i aktivnosti nevladinog i akademskog sektora prisutne su u istraživačkoj delatnosti, odnosno pripremi zakonskih rešenja.
  6. Istraživanje “Socijalna zaštita dece lišene roditeljskog staranja” Instituta za psihologiju iz 2001., u saradnji sa Ministarstvom za socijalna pitanja i uz finansijsku podršku SCF. Ispitanici su: deca na porodičnom i institucionalnom smeštaju, hranitelji, biološki roditelji, profesionalci iz CSR i domova za smeštaj dece… Nosioci: prof. Bora Kuzmanović, rukovodilac, sa saradnicima iz Instituta, mr Dušanka Lukić sa saradnicima iz Ministarstva, prof. dr Marija Mitić, prof. dr Ivan Vidanović. Uzorak čine: prirodni roditelji dece na porodičnom smeštaju (98) – privremeni karakter hraniteljstva, članovi tima za zaštitu dece bez roditeljskog staranja u 14 CSR, vaspitači u ustanovama, domovima (48), stručni saradnici i direktori ovih ustanova (14 + 7), hranitelji (126), deca u ustanovama (133), deca u hraniteljskim porodicama (125), odrasle osobe koje su bile zbrinute u hraniteljskoj porodici ili ustanovi (49+49)[9]. Iste godine, država preuzima odgovornost i u okviru reforme sistema socijalne zaštite utvrđuje dalji razvoj hraniteljstva kao jedan od svojih prioriteta.

Imena značajnih stručnjaka: Miodrag Đorđević, prof. dr Mirjana Obretković, prof. dr Marina Janjić-Komar, mr Nada Đuretić, Vida Mucić, Dobrila Popović. Za mene su posebno značajni i Angelina Miljković i mr Vitomir Stojaković. Sa zadovoljstvom spominjem i Milicu Popović, Vanu Kostenjak, Stamenku Novaković, Veru Babić, Gordanu Miladinović, Kosaru Petrušić, kao i profesore sa Katedrse za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu – prof. dr Ksenija Kondić, prof. dr Jelena Srna, prof. dr Jelena Vlajković, mr Gordana Vulević, Tija Despotović i Ivanka Dunjić-Jovanović…

[1] Za period 1902-1934. Navedeno prema knjizi grupe autora “Porodični smeštaj dece – Miloševac”, Institut za socijalnu politiku, Beograd, 1979.g.

[2] Navedeno prema „Children Without Parental Care“ (knjiga apstrakta), Save the Children UK, Beograd, 2002.g.

[3] Navedno prema Dr Vojislav S. Bakić, „Porodično pravo u SFRJ“, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, „Savremena administracija“, 1985.g.

[4]  Propisi iz ovog perioda, kada su u pitanju deca koja imaju jednog ili oba živa roditelja, pominju privremeni karakter porodičnog smeštaja i potrebu da se radi na stvaranju uslova za što brži povratak dece u prirodnu porodicu.

[5] Prof.dr Vojislav Bakić u navedenom udžbeniku donosi pregled argumentacije na ovu temu.

[6] Navedno prema separatu M.Karleuše „Profesionalizacija hraniteljske funkcije kao pretpostavka daljeg razvoja organizovanog porodičnog smeštaja“, pripremljenom za Zbornik Instituta za socijalnu politiku, Beograd, 1987.g.

[7] Navedeno prema dokumentaciji Projekta u ličnoj arhivi.

[8] britanski SC razvija hraniteljstvo i u BiH (Tuzla kanton), Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu.

[9] Moje bavljenje unapređenjem hraniteljstva okončano je saopštenjem na značajnom međunarodnom skupu, IFCO seminaru na Malti, održanom 18-21.11.2007.g. o razvoju porodičnog smeštaja za decu i porodice u EU, zemljama jugoistočne Evrope, CIS (Baltičke zemlje) i Severnoj Africi – „Novi izazovi, kvalitativni standardi i rešenja“. U proloeće iste godine FAMILIA je izdala priručnik o iskustvima u višegodišnjoj primeni Programa “Pomoć telefonom”, čiji sam koautor.

 

 >>>HOME<<<                       >>>VREMEPLOV<<<