Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!

Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука

03/03/2019 at 4:13 pm

Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука

Психо-социјална обележја и фактори ризика код суицида уз посебан осврт на војна лица

Сваки човек својим рођењем добија неприкосновено право на живот, а самим тим и слободу да га, развијајући своје потенцијале, искористи на што бољи начин. Међутим, ово право не подразумева увек лак и угодан живот. За њега се морамо изборити сами, тако што ћемо пронаћи своје место у свету. Многи људи се, на том путу, сусретну са изазовима које успевају да превазиђу. Но нажалост, сви смо сведоци да то некада и није случај.

Појам самоубиство  или  суицид  потиче  од  латинских  речи: sui-себе, occidere-убити. Међутим, одмах на почетку морамо рећи да не постоји универзална дефиниција самоубиства, нити се овај појам може једнозначно одредити, што све произилази из његове сложености и вишедимензионалности. Свакако да постоји генерална сагласност око тога шта се подразумева под самоубиством. Већини људи, када размишља о овом феномену, на памет прво пада људска бол која надвладава човекову вољу за животом. У науци је то ипак нешто комплексније, поготову што суицид као медицински, психопатолошки и социопатолошки проблем занима стручњаке различитих профила. Oвим феноменом се баве лекари, социолози, антрополози, филозофи, теолози, али у највећој мери психијатри и психолози. Самоубиство се најчешће одређује као активни или пасивни аутодеструктивни чин  у  којем  човек  свесно  и  намерно  одузима  себи живот. Постојање свести и намере јесу два веома битна појма на основу којих сматрам да је веома важно имати на уму да су суицидне особе рационалне, што значи да постоји могућност предомишљања уколико су превенција и рехабилитација добро испланиране. Међутим, сами минути или сати који су претходили самом чину самоубиства – бар на основу, понекад, остављених бележака или директних исказа оних који су били спречени, или којима није успело у оваквом покушају – недвосмислено говоре о извесном стању сужене, дакле поремећене свести, у коме је преовлађивало абнормално афективно стање усмерено на самодеструкцију. Такође, неки аутори истичу да самоубиство представља вид поремећене комуникације у тренуцима тешких животних криза и да је оно интрапсихичка драма на интерперсоналној основи, односно понашање које се креће између нормалног и патолошког. Што се тиче конкретних података, савремена статистика, у готово свим земљама, поставља самоубиство на треће место, одмах након смрти од болести и несрећа под којима се углавном подразумевају аутомобилске. Такође, Светска здравствена организација бележи да, на годишњем нивоу, самоубиство изврши око милион особа, што у преводу значи да на сваких четрдесет секунди, на овај начин, један човек изгуби живот, док су покушаји самоубистава и до двадесет пута чешћи.

Колико год свако самоубиство на први поглед изгледало као дубоко лични чин, оно је такође и социјални проблем, како због своје масивности, тако и због узрока и последица који имају дубоко социјално значење. Самоубиство је и друштвена појава, самом чињеницом што је сваки појединац својом вољом или не, дубоко инкорпориран у социјални контекст којем физички припада. Средина може бити узрок, мотив и повод за чин самоубиства. Због тога сматрам да је веома важно испитати психо-социјална обележја овог феномена, јер поједине особине вулнерабилних личности помешане са спољним догађајима могу довести до фаталног исхода. Савремени приступ самоубиству управо је заснован на интердисциплинарним сазнањима и интегративном моделу који уважава како индивидуалне, тако и друштвене факторе. Један од најпознатијих истраживача суицида, Едвин, дефинише десет кључних психо-социјалних обележја, од којих су најважнији стресор, емоције и сврха чина. У првом случају реч је о незадовољавању потреба које се могу кретати од оних најосновнијих као што су избегавање психичке боли, повреда или болести, па све до најсофистициранијих, као што је разумевање света који окружује човека. Сваки човек се приликом свог животног развоја суочава са изазовом проналажења смисла постојања. Какав ће смисао пронаћи, ствар је сваког појединца, али свакако оно што је најважније јесте да се свака личност окрене себи тако што ће се пробудити и активирати своје стваралачке снаге, а потом их ставити у службу напредних друштвених снага. Што смо способнији да сами себе превазиђемо, посвећујући се неком циљу или особи, то више постајемо људи, што је опет, са друге стране, главни критеријум развоја здраве психичке личности. Када је реч о емоцијама, самоубиству претходи такозвана „емоционална импотенција,“ односно осећања безнадежности и беспомоћности која су даље повезана са сложеним емоцијама туге, беса, срама, кривице и усамљености, па тако особа доживљава да нема контролу над својом унутаршњом боли и спољним околностима. И на самом крају, сврха чина приказује самоубиство као начин који се бира у случају када особа више не може да издржи неподношљиву фрустрацију, па је за починиоца то „једини“ начин решавања проблема. Надаље, још једна битна етиолошка компонента у тумачењу суицида јесте концепт фактора ризика и заштите. Фактори ризика могу  се  груписати  у  пет  области:  индивидуални или  лични,  менталне болести, породични ризични фактори, социјални фактори и фактори окружења. Свака од ових наведених области има своје посебне типове који нам помажу у препознавању суицидне особе, па самим тим  омогућавају и лечење. Тако на пример, међу индивидуалне факторе сврстава се и сексуална оријентација на основу студија које су показале да младе геј особе имају већи ризик суицида из разлога што су се највероватније сусретале са разним предрасудама. Затим су ту и физичко-здравстевни проблеми који се односе на скорашњи почетак озбиљне или хроничне болести, као и стресни животни догађаји, попут губитка вољене особе. У породичне ризичне факторе спадају, као што и сама реч указује на то, сепарација или развод, породични конфликти, насиље, злостављање деце, превисока очекивања и контрола и тако даље. Не смемо заборавити и на социјалне утицаје, као што су лош социјално-економски положај, напуштање школе, незапосленост, социјална изолација.

Војна лица представљају посебну вулнерабилну друштвену групу у којој се неретко јавља самоубиство, управо због специфичности саме вокације. Тако је за време похода на Италију, узнемирен бројем самоубистава у редовима, Наполеон Бонапарта издао наредбу која је гласила: „Војници! Треба знати како да се победи бол у срцу! Да би се издржале душевне патње, потребно је исто толико снаге, воље и храбрости као и за непријатељске плотуне.“ У историји су остали забележени многобројни примери особа које су остале заробљене у прошлости, у времену рата и борбе. Статистике из XIX века указују на веома високу стопу самоубистава војних лица, код којих постоје два суштинска узрока: строгост правила и живота у војсци што доводи до фрустрације, као и навикнутост на насиље и поседовање ватреног оружја, што се средства тиче. Тако, позна жртва рата био је и аустријски филозоф Жан Амери, учесник Покрета отпора, који је преживео мучења, а чак и логор, али није могао да поднесе успомене. На исти начин је поступио и Георг Тракл (1887-1914), аустријски песник, који је од ужаса реалности побегао у вечни блажени заборав. Фармацеут по образовању, по почетку светског рата позван је у војску и упућен у пољску болницу. Призори људских страдања, крв, прљавштина и смрт потресли су овог песника до те мере да је покушао да се убије; био је послат на психијатријско посматрање али се, не сачекавши ослобођење од војске, отровао кокаином. У периоду од 1998. до 2007. године, Одељење за ментално здравље и војну психологију Војномедицинске академије вршило је психолошко-психијатријску аутопсију сваког суицида припадника војне средине. Резултати су показали да је трећина професионалних војних лица која су извршила самоубиство била учесник ратова који  су  се водили  на  територији  бивше  Југославије. Они су били ангажовани на територији Косова и Метохије за време НАТО  бомбардовања  1999. године, док је двоструко више војника који су извршили самоубиство било на дужности и у Копненој  зони  безбедности. Због тога се и родитељи будућих војника плаше војне службе, јер знају да постоји  опасност од тога да ће им се синови вратити као инвалиди, наркомани, манијаци који мрзе цео свет, а у најгорим случајевима и као мртваци. Прилагођавање на војнички живот подразумева жртвовање бројних ранијих навика, што може изазвати анксиозност и незадовољство војника, при чему данас у већини армија долази до сукоба између демократске оријентације младог човека и захтева ауторитарне средине. Војна служба поставља велике захтеве у погледу адаптивних способности младог човека, тако да се све чешће код војника јавља нервоза, напетост, дисциплински проблеми, анксиозно-депресивно реаговање, повећана хостилност и агресивност, укључујући покушај суицида и суицид као најозбиљнијег показатеља лоше адаптације. Централну улогу у превенцији самоубиства има непосредни старешина чија је дужност да, након што примети промену у понашању и изгледу, обави непосредан разговор са војником у кризи. Неки од знакова упозорења јесу: ћутљивост, издвајање из колектива, прекомерно пушење цигарета, занемаривање спољног изгледа, губитак телесне тежине, промене у изразу лица и слично. Када старешина идентификује војника са проблемом, следећи корак после личног разговора јесте укључивање трупног психолога.

Можемо закључити да самоубиство представља како лични, тако и друштвени проблем кога је потребно схватити веома озбиљно. Због тога је сваком друштву потребна добра превенција која би се првенствено бавила препознавањем и спречавањем суицида. Јер, доласком на овај свет, добили смо привилегију да будемо јединствени. Одузимање властитог живота значи одрицање од аутентичности и тог дара. Живот је човеку дат с намером да у њему пронађе радост и лепоту и да га испуни што бољим садржајима, а не да га себи одузме.

Prof.dr Milosav Milosavljević, sociolog : Potrebe i perspective izbeglica

12/01/2018 at 6:26 pm

 

Prof.dr Milosav Milosavljević, sociolog

 

Istraživački projekatPotrebe i perspective izbeglica i mogućnosti porodica koje ih prihvataju u Jugoslaviji realizovao je Institut za socijalnu politiku (ISP) tokom jula i avgusta 1993.godine u 2076 domaćinstava od čega su polovina bile porodice izbeglica a druga polovina pordice koje su primile izbeglice.

(tekst u pripremi)

Prof.dr Milosav Milosavljević, sociolog: UČITI IZ PROŠLOSTI

12/01/2018 at 6:24 pm

                                                                                                                                                                                                                                   1957.

Prof.dr Milosav Milosavljević, sociolog

UČITI IZ PROŠLOSTI

Izreku da je istorija učiteljica života ne poštuju mnogi, među kojima i srpski narod. Mnogi tzv. modernisti ne prihvataju ništa tradicionalno, iako narod koji ne uvažava svoju tradiciju nema ni izglednu budućnost. Postalo je nekako pomodno da se lako zaboravljaju stvaralački napori i doprinosi prehodnika, kao da istorija postoji tek od aktuelnog vremena.

Ono što važi za odnos prema istorji uopšte važi i za prošlost nekih delatnosti i institucija. Kada savremenici obrađuju neku temu, sem profesionalnih istoričara i pisaca, izbor literature se svodi na nekoliko prethodnih godina, kao da pre toga niko ništa nije uradio ili napisao. Kada se to još iskombinuje sa copy-paste funkcijom dobijemo novokomponovane kvazi naučne i stručne priloge.

U ovom tekstu izabraćemo nekoliko primera iz prošlosti koji pokazuju da je izučavanje istorije i izvlačenje pouka korisno i neophodno. Vreme ipak ne juri tolikom brzinom koliko savremenici misle zahvaljujući informatičkim i drugim revolucijama. Ne treba zaboraviti da progres prate i krize i regresije. Za razumevanje izabranih primera iz prošlosti veoma je značajno imati u vidu kulturni, politički, ideološki, ekonomski i socijalni kontekst.

Prvi primer je odnos prema socijalnoj politici i socijalnom radu. Jugoslavija iz 50-tih godina XX veka bila je jedina socijalistička zemlja u kojoj su prihvatani i uvažavani socijalna politika i socijalni rad, kao neophodne i organizovane društvene delatnosti. Nasuprot dominirajućim socijalističkim idejama da su socijalna politka i socijalni rad buržoaske tvorevinei u službi kapitalističke klase.[1] Bez ulaženja u detalje, treba odati priznanje onima koji su imali snage da se suprotstave mnogim predrasudama i zabludama, koje su pratile vladajuću ideologiju i politiku. Neki misle da su pozitivni stavovi prema socijalnon politici i socijalnom radu potekli iz pragmatičkih razloga. Svejedno, bile su potrebne mnoge nevidljive borbe da bi se socijalna politika i socijalni rad prihvatili.

Među značajne zaokrete u socijalnoj politici i, institucionalno, u socijalnoj zaštiti predstvalja stvaranje opštinskih odbora ili saveta za zdravstvo i socijalnu politiku, kao posledica decentralizacije i uvođenja komunalnog sistema, na osnovu ustavnih promena s početka 50-tih godina. Zahvaljujući tome i naraslim socijalno-zaštitnim potrebama stvorena je osnova za osnivanje centara za socijalni rad.

Program Saveza komunista Jugoslavije usvojen na VII kongresu 1957.godine pružio je ideološku i političku osnovu za razvoj socijalne zaštite, posebno porodice, razvoj opštinskih zdravstvenih i socijalnih službi i afirmaciju socijalnog rada. Godinu dana pre toga osnovan je prvi centar za socijalni rad u Srbiji. Odlukom Narodnog opštinskog odbora Palilula osnovan je Centar za socijalni rad sa decom i porodicom. Malo je poznato da su centri do početka šezdesetih godina imali u svom sastavu patronažne službe, koje su se onda izdvojile i centri postali ustanove socijalne a ne kao do tada socijalno-zdravstvene ustanove. U vreme pomenutog kongresa osnovani su i centri za socijalni rad u opštinama Vračar i Stari Grad, a nešto kasnije i u drugim beogradskim opštinama i većim mestima u Srbiji. Zahvaljujući povoljnom trendu i Preporuci o formiranju centara za socijalni rad kao samostalnih stručnih službi za poslove socijalne zaštite usvojenom 1961. godine od strane Savezne skupštine početkom šezdesetih godina postojala su 24 centara.  

Uvažavanje značaja socijalnog rada došlo je do izražaja uvođenjem višeg obrazovanja socijalnih radnika kako bi se opštinske i socijalne službe radnih organizacija opskrbile potrebnim stručnim kadrovima. Istovremeno, oni koji su odlučivali o koncepcijama i institucionalnom razvoju socijalne politike i socijalnog rada shvatili su značaj istraživanja, praćenja i proučavanja socijalnih problema i veze između obrazovanja, istraživačkog rada i prakse. Takva širina u pristupu dovela je 1957. godine do osnivanja Republičkog zavoda za socijalna pitanja i u okviru njega Viši tečaj za socijalne radnike. Prvi polaznici Višeg tečaja bili su službenici opštinskih narodnih odbora i drugi zaposleni radnici koji su se bavili poslovima socijalne zaštite. Sledeće godine Viši tečaj se izdvaja iz Zavoda i prerasta u Višu školu za socijalne radnike.

Moglo bi se reći da je to vreme bilo doba cvetanja socijalne zaštite i socijalnog rada i konceptualnog i institucionalnog zasnivanja socijalne politike. To je i vreme velikog entuzijazma poslenika u ovoj oblasti. Tome su doprineli i nešto kasnije osnovani Pokrajinski zavod za socijalna istraživanja u Novom Sadu, Pokrajinski zavod za socijalnu politiku u Prištini i Zavod za proučavanje socijalnih problema Grada Beograda. Republički zavod za socijalna pitanja prerastao je u Institut za socijalnu politiku 1977. godine sa značajnim ulogama u planiranju, usmeravanju, analitičko-istraživačkom zasnivanju, superviziranju, stručnom usavršavanju kadrova i objavljivanju relevantnih publikacija iz oblasti socijalne politike.

Koliko treba odati počast onima koji su podržavali, podsticali i činili ove i druge pionirske korake, uz sve moguće korektne i konkretne kritike, tako je na stid i blam onima koji su prvo ukinuli Zavod za proučavanje socijalnih problema Grada Beograd, krajem osamdesetih, Višu školu za socijalne radnike početkom devedesetih i Institut za socijalnu politiku, malo kasnije. Podržavljenje i centralizacija prate od tog doba socijalnu zaštitu, dok je socijalna politika više teorijska nego realna kategorija.

Istorija može biti učiteljica života ukoliko se realno i kritički, ali i stvaralački preispituju iskustva iz prošlosti i ugrađuju u očekivane i neophdone promene u skladu sa potrebama aktuelnog (hteo sam da upotrebim pridev novog vremena, pa sam se predomislio, pošto ono što je sadašnje ne mora biti i novo) vremena. Izabrani primeri u ovom kratkom tekstu su samo nasumice izabrane ilustracije za apel mlađim kolegama da kritički i stvaralački promišljaju prošlost, jer oni koji su stvarali u prošlom vremenu, mogu biti i pristrasni.      

[1] Malo je poznato da su mnogi stručnjaci i aktivisti sa prostora Jugoslavije učestvovali u značajnim međunarodnim aktivnostima. Tako je za učešće na Prvoj međunarodnoj konferenciji o socijalnom radu održanoj u Parizu 1928. godine imnovano šest delegata iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali su prisustvovali samo vladika Ohridski Nikolai i dr. Andrija Štampar.

 

>>>vremeplov<<<