Prof. dr Miroslav Ružica, sociolog

06/11/2019 at 7:55 pm

Др.Мирослав Ружица

ПОВРАТАК ДРЖАВЕ Благостање? 1

Вероватно да већ сам назив овог текста изазива озбиљне недоумице jер поставља питање могућег повратка Државе благостања у тренутку када се светска економија суочава са дубоком рецесијом. За многе се држава благостања углавном везује за циклусе економског просперитета, за неке је пак, извор економских посртања. Претпостављене неспоразуме могуће је елиминисати само разумевање њеног концепта, настанка и функција у кризним временима. Укратко, држава благостања (уелфаре државе, социјалне државе, државна служба) тиче се специфичне форме Државе, особене политичке конфигурације и управљања економијом и друштвом, као и самог облика друштва. Кључна карактеристика је добијени легитмитет да се јавном интервенцијом регулираат процеси производње и расподеле времена и директно или индиректно утиче на животне шансе и оквире развоја појединаца и друштвених група.

Држава благостања рађа се у суочавању са економским и политичким кризама. Прве масовне јавне интервенције, кључни програми или јавне институције Државе благостања увек су везани за системске кризе. Неки програми настају превентивно, док се Већина, ипак креира као реакција на последице различитих структурних поремећаја, док се многе интервенције претачу у трајне институције које обезбеђује стабилно функционисање установљених након кризних економских и социјалних поредак. Сходно томе, главни програми социјалног осигурања настају у Немачкој и то као политички инструмент да се предупреди победа Социјал-демократа на изборима у 1870-тим. Њу дил (Неу Деал) у Америци је тешко изнуђена и прагматичан одговор на велику економску крсту 1930-тих. Чувени Бевериџов плана у Енглеској зачиње се као део ратне стратегије у Другом светском рату. Важне међународне институције (Црвени Крст, МОР, Светска Здравствена организација) експлитно настају као одговори на глобалне сукобе и кризе. Суштина је, међутим, да једном успостављени програми, аранжмани и институције настављају да функионишу, шире се и разграњавају и тако постају окосница једног новог политичког, економског и социјалног поретка у Европи (и свету), који ће бити назван Златно доба Државе благостања (1945 -1970.)

Кључни Печат држави благостања дала је европска социјал-демократија, а теоријско и економско утемељење Џон Мајнард Кејнз у суочавању са великом економског кризом из 1930-тих. Социјал-демкратија (пре свега у Немачкој, али и у Енглеској, а касније и у Шведској) је, Базирајус̧и се на синдикатима и фокусом на радничкој класи, својим прагматичним реформама изградила или, чешће притиском изнуђивала, кључну парадигму, програме и институције Државе благостања. Државу је видела као неутралну и наткласну И тако кључну инстанцу и инструмент реформи. Поштујући парламентарне процедуре, стварала је консензус око важних социјалних и стратешких питања. Није дира у темеље капитализма и економију је препустила власницина. Фокус је постао редистрибутивна улога Државе. Из ове улоге постепено су израсли универзални системи социјалне сигурности, јавне здравствене службе, образовни програми, Активна политика запошљавања, подршка мањинским групама и многи други програми. Идеје друштвене солидарности, једнакости и сигурности, тј. стабилност, предвидливост ја извесности окружења постају не само оквири оријентације, вец парцијално претачу се у стварност. Џон Мајнард Кејнз (1886-1948) понудио је економско утемељење нове оквире регулације и не само за превазилажење кризе, вец и као модел за управљање економијом у временима стабилности и просперитета. У својој култној књизи Општа теорија запослености, камата и новца (1936), на прави радикални заокрет и заступа тезу да у временима економских ломова једино држава има капацитет да заустави Крах и усмери економију ка просперитету. То треба да чини на наизглед парадоксалан начин: радикалним повећавањем јавне потрошње којом утиче на пораст запослености, али и смањивањем пореза како би грађани могли да више троше. Стручним језиком да се звало повећање 'агрегатне тражње ", а главни инструмент је било тзв. дефицитарни планирање, дакле, свесно прављење буџетског дефицита и јавних дугова. Таква формула се показала успешном у савладавању економске кризе, али и управљању неслућене економским бумом Европе после Другог светског рата. Као и приликом изградње Државе благостања. Сада се подизање животног стандарда, пензије, различити новчани трансфери и нови пакети услуга перципирају у позитивном контексту као подстицаји и стабилизатори економског раста. Време се полако ствара и широки друштвени консензус који државу благостања и њене програме дарежљив социјалне политике прихвата као легитимне. Иако жестоко критикован од крајње левице, либерала и конзервативац, овај модел постаје узор који ће се Глобално опонашати.

Нажалост, ништа не траје вечно, и ова срећно нађена формулом полако показује и своје наличје. Стално нападан од 'нове левице' (неефикасност, репресивност) и "Нове деснице" (неефикасност, демотивише инвестирање, смањује подстицаје за рад), држава благостања опстаје, али је њене унутрашње границе, као и нафтна криза из 1970-их темељито уздрмавају. Њен проблем иманентни, тј. пораст јавне потрошње и до 60% БНП (+ инфлација) у неким земљама Европе дају поводе снажним лоби-групама да за заустављање или стагнацију економског раста и конкурентности крсту оптуже управо државу благостања. Увек снажна про-тржишна култура Америке и Енглеске започиње жестоку мобилизацију противу Државе благостања и нуди своје рецепте и формуле, а у рапидно убрзавању глобализације и економске коњуктуре у пост-совјетском PAX AMERICANA, задобија потпуну доминацију. Држава благостања излази из моде и рађају се пројекти њене разградње. Њена потпуна демонтажа ипак не успева, али редукција социјалних права, ревизије пензионог, радног и здравственог осигурања и социјалне заштите постају кључни програми. Ове промене се врше унутар новог кључа који постаје окосница другачије парадигме: либерализација, приватизација, дерегулација и флексибилност тржишта радне снаге. Нова формула се не тиче само макроекономске регулације, већ постаје регулативни Принцип у дефинисању главних програма социјалне политике. Следи изузетни економски раст и његово глобално ширење, као и да је оптимизам Трајна формулу, ја плодотворну Глобално применливос. Упозорења да унутар финансијског система и реалне економије постоје озбиљни индикатори формуле које не предвиђа, не може да објасни нити коригује, систематски се игноришу. Документовани евиденција о растућој неједнакости, несигурности запослења, редукцији социјалних права, као и неизвесности у висини и квалитет социјалних трансфера и услуга лагано доводе значајан број грађана у замке сиромаштва, ерозију легитимитета и несигурност животне оријентације, такође се рутински одбацују ...

И онда, изненада и неочекивано, ANNO DOMINI 2008, икона нове економије - њен финансијски сектор - једноставно се урушава и у дубоку рецесију повлачи реалну економију. У какофонији изненађења, шока, неразумевање ста се дешава и ад хоц рецепата како да се суочи са новом реалношћу, све су гласније поруке "Кеынес се вратио", упоредо са знатно тишим, сам дискретнијим само имплицитним захтевом за "новом државом благостања". Њих заговара изненадно оживљена и све гласнија европска социјал-демократија (уз помоћ из неименован разбуђене Америчке посестриме). И гле чуда, актуелне владајуће елита у САД и Европи у својим првим интервенцијама упумпавају огромне количине новца у финансијски сектор и реалну економију, а затим најављују велике инфраструктурне пројекте (за разлику од јавних радова раније генерације), смањење пореза, као и ограничене национализације у неким секторима, уз експлицитни циљ повећања запослености и раста 'агрегатне тражње. Лондонски Економист најављује да нови председник америцан Барак Обама контемплира новчане инфузије између 3% и 5% од БНП је Британска Влада учинити 8% у периоду 2009-2010. Економист такође констатује да "европске даражљиве Државе благостања поседују 'аутоматске стимуланс' у виду новчаних трансфера незапосленима". Укратко, предвиђа се нео-кејнзијанизам на делу. Ужурбана социјал-демократија Брзо се самоорганизује и промишља нови контекст и могуће рецепте. Раздвојити Катуала, ГенСек готово заборављног Фабијанског Друштва енергично упозорава да превазилажење кризе није само економски пројекат, већ наглашава потребу за визијом, политичку димензију, социјалну правду и интернационализам. На састанку у Бечу 3/11/2008 Комисија Социјалистичке Интернационале, дакле социјал демократе, успоставља Президијум Социјалистичке Интернационале на чијем је челу нико други до Џозеф Стиглиц Стварање и предлаже неколико међународних фондова и Институција. Сам Стиглиц је и аутор Принципа социјал-демократије за Стварање нове финансјиске архитектуре. Иако је прерано за процену кључних идеја, видљиве су две узајамно повезане тезе. Прва, која упозорава на опасност од могуће опције "Кеынес у једној земљи", или прецизније да Г8, Г20 и / или ЕУ земље не употребе 'Кејнза' у складу са својим само уско дефинисаним приоритетима. И друго, да је превазилажење кризе само први корак, а да пост-Кризни тј. пост-нео-Либерални периоду Тражи и нову парадигму (нова држава благостања?) У против-ставу и пракси својих опонената, заступа се идеја да се економски губици морају добицима и правда расподељивати (дакле, другачија редистрибуција дохотка). И да се постојећи Фокус на смањењу сирамаштва замени основном дебатом о једнакости или бар о правичности и једнакости шанси. Јављају се и радикалнији позиви за "будућу левицу '(уз лево) за разлику од класичне левице и њене наследнице' нове левице '(нови лево). Неке Државе, Аргентина-Примера ради, најављују подржављење свог приватизованог пензионог система, урадите Шкоро узор програма .

Општа ситуација је, ипак још флуидно и непрегледна, не зна се дубина економског урушавања, а идеје и рецепти далеко су од кохерентне и свеобухватне стратегије. Олако је и неоснован говорити о краха, криза је бољи концепт за разумевање, али ако је схватимо као процес у коме се један модел глобалне регулације исцрпљује, а нови се још увек није успоставио. Очито је да је нео-либерализам уздрман као оквир за даљи развој и општу регулацију, али сасвим је неизвесно да ли ће се нови модел изнедрити и понудити подстицајне форме за регулацију и просперитет. Да ли ће бити држава благостања део тог новог Регулационог модела, такође је незвесно. Сваки нови циклус обнове и просперитета омогућен је неком епохалном иновација. Зато можда следи, али нека нова и другачија држава благостања.

 

 >>>HOME<<<                       >>>K L U B <<<

Prof.dr Miroslav Ružica, sociolog

07/02/2018 at 10:18 pm

Prof.dr Miroslav Ružica,sociolog

„Razgradnja države blagostanja u Zapadnoj Evropi?“

Prof.dr Miroslav Ružica, je govorio o značenju i razvoju ideja o državi blagostanja u Zapadnoj Evropi i od 1970.-tih za promenama sa kraćim pregledom razlika u praksi  koje su krajem XX veka vodile ka “razgradnji države blagostanja”. >>>>>

                  >>>HOME<<<                >>>VREMEPLOV<<<