Mirjana Karleusa,secanja na Ljubu

24/09/2019 at 10:59 pm

Mirjana Karleuša,dipl.pravnik

Iz ličnog ugla

 

Dragog i divnog Ljubu Pejakovića, koga se danas zajedno sećamo, upoznala sam početkom 1995.godine, preko Tome Simića, Ljubinog kolege iz Centra za socijalni rad u Zemunu i velikog prijatelja, sa kojim sam prethodno sarađivala. (Znameniti Toma Simić, osoba potpuno različitog temperamenta od Ljubinog, zaslužuje da mu posvetimo sećanje.) Negde u to vreme, Ljuba je sa mesta direktora zemunskog centa imenovan za direktora Gradskog centra za socijalni rad.

Započeli smo saradnju, poznanstvo koje se razvilo u lepo prijateljstvo, nastojeći da pružimo pomoć deci izbeglicama bez roditeljske pratnje, sa prostora bivše SFRJ, koja su boravila na području Beograda, bilo u porodici (bližih ili daljih srodnika), u ustanovi ili internatu, u kolektivnom smeštaju. Potrebe dece, često odvojene od roditelja pod teškim okolnostima, često traumatizovane, veoma su često bile dodatno uslovljene zdravstvenim, obrazovnim, razvojnim, egzistencijalnim teškoćama…

Ljubu sam u tim, čestim kontaktima doživela kao osobu, stručnjaka koji razume, saoseća i radi – samoinicijativno, sve ono što je moguće. Obezbedio je u tim, za stručnjake u oblasti socijalne zaštite, profesionalno i lično teškim vremenima, dobru saradnju sa saradnicima u sedištu (Vera Babič, Ljilja Mijanović), odnosno u odeljenjima Gradskog centra, davao preporuke i strpljivo otvarao vrata kada su me kolege povremeno sumnjičavo gledale („strani plaćenik“), predlagao iskusne stručnjake radi obuke, prihvatao brojne sastanke sa predstavnicima međunarodnih organizacija (koji su postali toliko česti, a nas dvoje već toliko uvežbani da smo to zvali „hoćemo li da izvedemo onu našu tačku?“), a pokazali se veoma delotvornim za decu izbeglice…. Toliko toga ima da se kaže samo na tu  temu.

Slobodna sam da verujem da je Ljuba nekako kroz tu saradnju sa britanskim Save the Children fondom počeo da spoznaje koncept prava deteta, što ga je usmerilo ka Centru za prava deteta, na čijem je čelu godinama bio. Nisam sigurna da li je među osnivačima ove značajne i uspešne nevladine organizacije, a sećam se da je bio među osnivačima NVO Familia, te da je osnivačka skupština održana (baš kao i brojne obuke) u velikoj sali Gradskog centra. Govorim o 1998.godini, kada je pojam nevladinog sektora bio dovoljno nov i nepoznat, da u teskobnom vremenu budi podozrenje. Ljuba je, na sebi svojstven, tih i strpljiv način davao podršku bez rezerve i možda morao posle da vadi neko kestenje iz vatre. Žalio nije. Ubeđena sam da je čin podrške u to vreme iziskivao izvesnu ličnu hrabrost.

Ljuba i ja smo, na jednoj kafi (bez izvođenja „tačke“) pred novu godinu pričajući, došli na ideju da se zajedničkim akcijama (Gradskog centra i Save the Children fonda) pokuša oživeti zamiruća tradicija hraniteljstva u Beogradu. Ta zamisao je pretočena u program koji je postepeno doneo promene u različitim sektorima i na različitim nivoima, predstavljajući onaj zametak čijim posledicama i danas svedočimo. Sasvim izvesno, nismo bili jedini koji smo želeli da unapredimo porodični smeštaj, sigurno je i to da smo doprineli pokretanju i stvaranju jednog snažnog pokreta.

Žurim da pomenem (kako ne bih zaboravila) ime jedne posebne osobe – gđe Vesne Kržić, sekretarice Ljjubine u Gradskom centru. Kao prava dobra vila, senzitivna kao osoba, pomagala je nesebično na nebrojene načine. Nisam imala priliku da joj se dovoljno zahvalim na tome.

Postoji nešto što sam sa zanimanjem i uživanjem posmatrala – Ljubin odnos sa damama sa kojima „nema labavo“. Pomenuću Miru Obretković, Dušanku Lukić, Džudi Lister, Nevenu Šahović, Dobrilu Grujić i Vesnu Bošković da bih bila sigurna da smo na isti način razumeli izraz pod navodnicima. Ućtiv, krotak, pomirljiv i strpljiv umeo je da čuje, razume sagovornike, da vodi dijalog u pravom smislu reči. I da  ne odstupi od svojih uverenja i namera, a da umiri atmosferu i pomiri gledišta.

Ljuba mi je omogućio nešto što smatram privilegijom – upoznao me sa svojim ocem (koji nam je spremao fantastičnu ribu, palamidu – vrstu tunjevine), suprugom i pastorcima, sestrom. Naučila sam koji deo Kotora su Škaljari odakle potiče. Zahvalna sam mu na svemu tome, na savetima, na razumevanju, na strpljenju, na saradnji. Viđala sam ga i kada smo prestali neposredno da saradjujemo i povremeno bila svesna da je umoran, možda razočaran ili obeshrabren. I takva raspoloženja Ljuba je nosio sa nekom tihom i dostojanstvenom otmenošću. I tako ga pamtim i sada kada se više ne viđamo na ovome svetu.

Beograd, 13.septembar 2019.

Мирјана Карлеуша, дипломирани правник

27/02/2019 at 10:13 pm

Mирјана Карлеуша

Сећање на колеге

Времеплов је добра прилика да се подсетимо на неке значајне момент из прошлих времена. Говорили смо о пројектима и догађајима и, уз то, помињали и људе који су у томе учествовали и давали свој допринос. Моја је намера, а мислим да је корисно да се још неко томе придружи, да говорим о људима који су оставили траг у “нашем времену”.

Миодраг Микица Ђорђевић

  • Рођен је у Београду на Дан Д – 6.јуна 1926.године и данас би био надомак свог 93-ћег рођендана. Преминуо је у фебруару 2004.године.
  • Пореклом из Прилепа, потиче из старе београдске породице. Верујем да су из тог миљеа потекли његова лакоћа и пријатност у опхођењу са људима, његове учтивост и лепи манири, његова радозналост, ведрина, његово отмено држање и дотераност у свим приликама. Несебичан, отвореног ума, грађанске и демократске оријентације, поштовалац стваралаштва и развоја, историје, филозофије и етике...
  • Студирао је и дипломирао на Правном факултету у Београду. Колико ми је познато, цео свој професионални век провео је у области социјалне, односно породично-правне заштите и, ценећи његово широко и промишљено знање, искуство и стручност, можемо га сврстати слободно у врхунске стручњаке. Део радног века провео је у Заводу за проучавање социјалних проблема града Београд и тај период, који је трајао највероватније до 1974.године караткерише његова истраживачка (и проналазачка – јер говоримо о значајном периоду када је област социјалне и породично правне заштите у значајној мери конципирана, осавремењивана и развијана у пракси) каријера, делом преточена у књиге (коаутор је „Центра за социјални рад као орган старатељства“, Приручника за рад центра, са Мирјаном Обретковић Бабић (његовом приправницом!) и Радивојем Поповићем, издатог 1972.године и допуне исте књиге – приручника, коју је припремио исти ауторски тим, а која је објављена 1978.године. У том моменту Микица, Миодраг Ђорђевић је већ у звању вишег саветника у Републичкој заједници социјалне заштите, у којој је остао до пензионисања. На крају каријере – око 1985 или 1986.године, за допринос развоју области додељена му је (прва) републичка награда, највеће признање у овом домену.
  • Потпуно заслужено, Микица је уживао углед међу сарадницима и колегама широм земље. Сарадници Института за социјалну политику радо су са њим сарађаивали, преговарали, полемисали, а ова кућа је уживала његове посебне симпатије... Уважавају га на, тада уобичајеним језиком речено на „градском, републичком и савезном нивоу“, на Правном факултету, на Факултету политичких наука, на Вишој школи за социјални рад, у установама социјалне заштите и заједницама социјалне заштите на општинском нивоу, једнако и у додирним и сродним областима тзв. социјалног осигурања – у здравству, пензијском и инвалидском осигурању, радном праву. Микица је један од покретача Удружења праваника у области социјалног права и часописа „Социјално право“ (објављено је 20 бројева овог часописа).
  • Упознајмо га и по књигама у његовој богатој стручној библиотеци – уџбеник/предавања из Римског права (1938), Коментар Закона о општем управном поступку (1931), сабрана дела Слободана Јовановића (1935), уџбеник Породичног права (1920), „Преображаји јавног права“ Леона Дигија (1929), „Енциклопедија права“ професора Федора Тарановског (1923)...
  • Човек се препознаје и по пријатељствима које негује целог живота. Помињем тројицу Микициних другара још из основношколских, гимназијских или студентских дана – Швајгера - Аустријанца, који је са породицом избегао из Београда пред почетак Другог светског рата, Михајла Мићу Ђукнића, познатог хирурга (и једно време директора ВМА), сликара (и академика) Миодрага Бату Протића....
  • Због свега тога верујем да Микица Ђорђевић заузима значајно и угледно место у нашој области и да је, у немалом друштву оних правника, социјалних радника, социолога, педагога, психолога, који су вредни нашег сећања, памћења и захвалности....

Београд, 9.фебруар 2019.

 >>>HOME<<<                       >>>K L U B <<<