Ivana ilić, studentkinja FPN, smer Socijalna politika i socijalni rad

28/11/2018 at 9:11 pm

Kako porodica utiče na naš životni poziv?

Moje ime je Ivana Ilić -studentkinja sam Fakulteta političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, smer Socijalna politika i socijalni rad. Dolazim iz jedne, može se reći, stroge porodice, ali sa druge strane, porodice pune ljubavi i podrške. Razmišljanje o poslu kojim ću se baviti počinje nedavno, upravo zbog porodice i jedne specifične situacije u njoj samoj. Naime, nikada nisam osećala pritisak roditelja kada je moje obrazovanje bilo u pitanju. Bili su otvoreni za sve, predstavljali su moju podršku i nisu se mnogo mešali u moje odluke. Pri kraju osnovne škole sam se prvi put pokolebala kada nisam znala koju srednju školu bih volela da upišem. Buntovni tinejdžer koji bi svakog drugog dana drugo zanimanje! Izlaz iz ove situacije predstavljala je moja majka koja me je izvela na pravi put. Upisala sam VI gimnaziju i nikad se nisam pokajala. Sada dolazi kraj gimnazije i opet isto pitanje: Šta dalje? Idem istim putem, raspitujem se za dosta fakulteta, ali opet ne znam ko sam ja i gde ću se pronaći. Savet mojih roditelja bio je: “Upiši nešto od čega ćeš moći da zarađuješ sutra”. Tu su bili u pravu, ipak se mora živeti. Problem je bio jer se nisam pronalazila u tim “popularnim” zanimanjima. Nekako odlučujem da ću pokušati da upišem socijalnu politiku i socijalni rad, zbog ljubavi prema radu sa ljudima. Roditelji su mi pružili punu podršku i bili su presrećni kada sam upisala. Počinje fakultet, a ja još uvek ne znam da li sam izabrala pravu profesiju. Prolaze dani, ja sve nesigurnija. Dolazi praksa, rad sa decom romske nacionalnosti, a ja se još više pitam da li sam pogrešila. Ali polako shvatam šta će biti moj posao. Ono što mi je poprilično otvorilo oči bilo je moje razmišljanje posle jedne tribine na temu “Demencija”. Pre upisivanja fakulteta, kod kuće sam imala bolesnu baku, a njeno zaboravljanje stvari i ponavljanje likova iz prošlosti svi smo pripisali starosti. Niko nije ni mislio da možda postaje dementna. Vreme je prolazilo, a ona je bila sve gore i na kraju nas je napustila. Stvari koje sam čula na toj tribini navele su me na razmišljanje, te sam se pitala sam na kraju kako to nisam mogla da prepoznam, kako neko nije mogao da joj pomogne. I tada sam shvatila, to je moj posao sutra- nekome ću moći da pomognem, nekome da olakšam kraj, a nekome neću moći da pružim ništa. Uticaj porodice jeste veliki- u mom slučaju bio je indirektan, ali je opet bio prisutan. Treba savetovati decu, treba im biti podrška, ne treba zanemariti njihovu neodlučnost, jer nekada samo mali znak roditelja kod njih može biti presudan. Sa druge strane, zadatak porodice, pre svega roditelja, jeste da umeju da prepoznaju onu granicu kada svom detetu pomažu i kada kreću da mu budu teret i opterećenje. To je umeće porodice, a moja porodica bila je uspešan umetnik.

 

                       >>>HOME<<<                                  >>>venturi<<<