Милена Благојевић, студент Факултета политичких наука,смер социјална политика и социјални рад

09/05/2019 at 12:58 pm

Омладински добровољни рад – јуче и данас

Теодора Хрњаковић је у улози модератора наведеног скупа једним топлим поздравом отпочела дружење захваливши се свим присутнима на доласку са речима наде да ће им се свидети изабрана тема посвећена омладинским радним акцијама и да ће моћи да дискутују о њој са данашњим предавачима, пре свега особама које су искусиле „живи рад“ на некадашњим, као и садашњим омладинским радним акцијама и волонтерским камповима.

Први говорник био је Првослав Вучковић, по занимању социолог. Назив његове теме гласио је: „Омладинске радне акције у сећању акцијаша ветерана.“ Своје излагање започео је цитатима који су га подсетили на своје прво искуство као омладинца у једној од многобројних радних акција које су након тога уследиле. Али и на значај традиције за коју је Томас Елиот рекао да …“не може да се наследи а ако вам је потребна морате је заслужити великим трудом.“

Првослав је истакао да је прво акцијашко искуство доживео, у лето 1959.године, са 16 година, после завршеног првог разреда гимназије у Смедереву, на ОРА Аутопут „Братство-јединство“ Ниш – Грделичка клисура (почетни радови Малошиште – Грделица). Његова Смедеревска бригада „Иван Стефановић“, заједно са Панчевачком и Сомборском бригадом, била је смештена у насељу „Милан Премасунац“ у Малошишту.

Говорио је о тадашњим условима живота и рада са којима су се омладинци (добровољци) суочавали. Сваког дана су пешачили до радилишта по 6 до 7 километара и назад са основним алатима на рамену: ашовом, лопатом и крампом. Радили су на полукаменитом терену огранака Суве планине правећи терасасте заравни где ће се засађивати будућа борова шума као брана за ерозије и бујичне воде које би могле угрозити будући аутопут. На овом примеру је показао како се тада плански превентивно радило.

Боравили су у великим шаторима, спавали на креветима од сламарица, и могли су да користе само хладну воду јер топле није било. То јесте било ризично али с обзиром нато да су сви бригадири били младе и снажне особе није било нежељених последица. Првослав је нагласио да су сви учесници били добровољци, дакле није било, како се понекад, касније, лажно говорило, присиљавања, нити уцењивања, на пример да се неће моћи уписати факултет ако се не учествује на радну акцију. Да би то поткрепио прочитао је шта је тим поводом, сећајући се, написао проф. др Драган Недељковић који 1949. године био командант бригаде „Драгица Правица“, на изградњи Новог Београда. „Омладина која се затекла у порушеној земљи – каже проф Недељковић – имала је после рата  велику жељу да допринесе њеној обнови и изградњи. На радне акције нико нас није терао. На њих смо, заиста, ишли добровољно и одушевљено. И могу рећи – да нам је тада нуђена не знам каква награда, на пример, летовање на Азурној обали, на италијанској ревијери, или било где – ми би смо се определили за радне акције. То је био напоран, али частан пут, који нико не треба подцењивати.“

Следеће 1960. године учествовао је на ОРА Прељина – Чачак – Титово Ужице (изградња пута). Пожаревачка бригада у којој је Првослав био, заједно са другим бригадама (посебно памти веома успешну бригаду из Вршца у којој је командант био Коста Чавошки, тада ученик четвртог разреда гимназије, а садашњи академик) била је смештана у згради недовршеног Дома културе ( и сада је у таквом стању!) у насељу Горјани недалеко од Т.Ужица. Након 10-15 дана од почетка радне акције задобио је повреду ноге, те није био у стању да физички ради на траси. Међутим, командант је одлучио да га не враћа назад, већ је уместо тога обављао секретарске послове у Савету насеља и тиме пружио свој акцијашки допринос.

Већ у наредној, 1961-ој години учествује на ОРА на изградњи аутопута, деоница Грделица – Скопље као заменик команданта Пожаревачко-Петровачке бригаде. У овој бригади је био и један број његових школских гимназиских другарица и другова што је било посебно занимљиво. Била је смештена, заједно са другим бригадама, у насељу „Козара“ код Бујановца. Командант Главног штаба ове радне акције био је Томислав Бадовинац, касније изабран за председника ЦК НО Југославије.

Следило је учешће на ОРА на изградњи Железаре у Смедереву 1967. године на којој је био комнндант једне мешовите бригаде састављене од младих добровољаца из више градова Србије и другиг република бивше земље Југославаије. Насеље је било у Радинцу код Смедерева близу позиција где су започињали радови на изградњи нове железаре (међу грађевинским фирмама које су срађивале са омладинским бригадам биле су Трудбеник и Рад). Члан штаба његове бригаде задужен за културмне активности био је и садашњи познати новинар Раде Радовановић.

Следеће, 1968. године на ОРА Нови Београд учествује као бригадир истраживач. У тој улози био је заједно са својим колегама Новицом Носовићем, Слободаном Пејовићем и Милчом Мадићем, тада апсолвентима социологије на Филозофском факултету. Припремали су своје дипломске истраживачке радове под менторством проф. др Војина Милића тако што су плански распоређени радне бригаде. Првослав је био у македенској омладинској радној бригади „Цветан Димов“ из Скопља. Његова тема је била: Прилагођавање интелектуалне омладине на физички рад и услове живота на радној акцији. Користили су, поред анкете, и метод учествовања са посматрањем и о свим релевантним догађајима водили дневник. Професор Милић је често долазио у насеље и на радилишта и помагао својим студентима да, поред редовних обавеза, обављају на ваљан начин и истраживачке задатке.  Све бригаде су радиле на изградњи деоници аутопута кроз Београд, измештање железничке пруге и на уређењу Парка пријатељства близу ушћа. Насеље је било у баракама на бежанијској коси тик преко пута Студентског града.

Поред поменутих пет великих ОРА у земљи, Првослав је учествовао и на два интернационална омладинка радан кампа: у Сент Сузану (Француска) 1969. године и Ротердаму (Холандија) 1972. године. На првом кампу послови су се одвијали на узвишењу изнад једног средњовековног замака где је уређиван парк, а на другом учествовало се у генералном уређивању станова старих лица. Пренео је дивну успомену из Сент Сузана када су на свечаности поводом дана овог симпатичног француског градића (на граници Нормандије и Бретање), на тргу, сви учесници кампа, пошто су предходно увежбали, певали Тамо далеко и играли наше народно коло.

Све у свему целокупно акцијашко искуство, истакао је Првослав, драгоцено је и свако сећање на те дане испуњене младости појачава осећај да се тиме остваривао животни смисао и да се оспособљавало и сазревало за различите професионалне изазове.

На крају свог излагања, осетио је потребу да именује, слободно се може рећи, покретача организованог масовног окупљања бивших акцијаша, др Слободана Ристановића. Познат је и по свом капиталном монографском делу под називом „То су наших руку дела“ у којем се описује херојска и славна епоха омладинских радних акција у тадашњој Југославији од 1941. до 1990. године, на преко хиљаду страна и са више хиљада фотографија, сећања и дневника учесника и других илустрација. Објављено је и више појединачних монографија.

Такође је поменуо да је добровољни омладински рад који је поред познатигх радних учинака и подвига, изградње многих капиталних објеката, имао и изразит едукативни и васпитни значај – оспообљавао за многа умећа и занимања тада веома потребна, развијао велико другарство посебно између младих из разних социјалних средина, градова и република, различитих националности, неговао солидарност, подстицао креативност у организовању културних и спортских активности и др. По начину организовања и масовности добровољни омладински рад у виду омладинских радних акција је био јединствен феномен у свету и често је привлачио и младе из других земаља који су учествали на појединим радним акцијама. Велика социолошка и социјално-психолошка истраживања овог феномена је започео већ 60-их година проф. Руди Супек на ОРА САВА код Загреба, а у Србији се најдуже и најпосвећеније овим послом бавио Срећко Михаиловић, социолог који је резултате ових истраживања објавио у више чланака, публикација и студија.

Настављајући ту добру праксу Првослав је осмислио а Управни одбор Удружења учесника ОРА и волонтера Србије подржао да се покрене публикација ОРА АЛМАНАХ где би се објављивали нови прилози: акцијашка искустава и сазнања од познатих акцијаша и истраживавача, сажеци веће објављених радова, што потпунија библиографија и др.

Отштампан Концепт ОРА АЛМАНАХА са образложењем и позивним (мотивационим) писмом за сарадњу Првослав је поделио свим учесницимама нашег скупа.

Други по реду говорник био је мр Владимир Царевић, потпредседник Управног одбора Удружења учесника омладинских радних акција и волонтера Србије, са темом „Удружења акцијаша и активности на реафирмацији добровољног омладинског рада.“ Одмах на почетку нашалио се како је по занимањуекономиста, те да је у његовој природи да наводи статистичке податке који су, ма колико заморни били за некога, од велике важности. Навео је како је у тадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, посебно у послератном периоду, било преко 2 милиона акцијаша и 135 милиона радних дана. Данас се Удружење учесника омладинских радних акција и волонтера Србије простире у свим крајевима наше земље, те сарађује са удружењима на читавој територији, као што су Удружење Звездара, Ваљево, Крагујевац, Нови Београд, Пирот и други, док је наглашена и присутна комшијска сарадња на релацији Београд-Бар.

Подухват који је највише споменуо била је бригада на Морави. На том месту је додао да је најтежа ствар од свега била да се изврши избор бригадира. Том приликом је било 500 пријављених особа, од чега је било потребно изабрати само њих 50. На крају су кренули са бројем 55 и када су их због тога опоменули, мр Владимир Царевић је рекао да њега врате назад и да сами одаберу још 4. Ова велика спремност на жртву уродила је плодом и сви су тада остали. У тим тренуцима имали су веру у боље сутра, желели су да изграде једну земљу која ће будућим генерацијама бити на услузи. Осврнуо се на 1. април који се традиционално обележава као Дан омладинских радних акција које су обележиле једну читаву епоху заједно са младићима и девојкама, добровољно и пре свега хумано спремним да изграде једну целу земљу. Додао је још један статистички податак који се односио на изградњу пруге дуге 92 километара, која је завршена за само 192 дана. Тада су долазили људи из разних земаља који су на смену радили и то: 60.000 из Србије, 32.000 из Хрватске, 28.000 из Босне и Херцеговине, 10.000 из Словеније и 8.000 из Црне Горе. Осим њих, у помоћ пристигли су и становници Мађарске, Француске, Румуније, Албаније и Грчке.

Бојана Димитријевић упитала је говорника Владимира каква је била полна структура што се тиче учешћа у омладинским радним акцијама. Одговор је био да је најмање 15% девојака од укупног броја омладинаца морало да буде у бригади. Наравно, у обзир се узимало да су девојке нежнија бића која имају мање снаге од мушкараца, те нису биле подвргаване тешким физичким пословима. Мр Владимир Царевић је надаље споменуо корелацију економске оправданости, односно изнео податак да је ефективност омладинаца била већа за 2 до 3% у односу на ефективност физичких радника. На самом крају нас је подсетио на 11. април, на један важан датум, датум када се обележава Дан општине Нови Београд. Према његовим речима, на митингу на Ушћу, 1948. године градитеље распоређене у бригаде поздравили су званичници који су говорили како ће Нови Београд изгледати са изграђеним пространим булеварима, школама, обдаништима. У свом набрајању навео је да су тада у то време подигнути и садашња Палата „Србија,“ хотел „Југославија,“ Студентски град, као и зграда Шумарског Факултета која је касније претворена у Клиничко болнички центар „Бежанијска коса.“ Са сетом у очима вратио се у оне дане када је постојао одређени систем вредности и када су веровали у боље сутра.

Трећа по реду говорница била је млада студенткиња III године основних академских студија Факултета политичких наука, смера за социјалну политику и социјални рад, Ива Новаковић. Њена тема гласила је: „Волонтерско искуство из омладинских кампова.“ Сви присутни, а посебно господин Првослав и господин Владимир, обрадовали су се када су схватили да ће такође из прве руке моћи да чују нешто више и о садашњој организацији омладинских радних акција и на тај начин подвуку чувену паралелу између некада и сад. Ива се на самом почетку представила са речима да се са 16 година са својом најбољом другарицом први пут придружила неком кампу оваквог типа. Убрзо је уследило још седам кампова, од којих су неки били и у Немачкој, Грчкој и Пољској. Објаснила је да је данас намера оваквих окупљања више дружење, размена културе, а мање рад који притом није само физички, већ и креативни. Међутим, напоменула је да се ипак на дневном нивоу ради највише 5 часова. Имала је ту част да сама буде организатор једног кампа у Србији, када је повела између 10 и 20 волонтера. Као проблеме данашњих омладинских кампова истакла је: мали број пријављених волонтера и финансије које врло често нису довољне, те је потребно тражити додатне спонзоре. Навела је податак да је прошле године у Србији било организовано 33 кампова, док ове нешто мање, 28 (статистика из Волонтерског сервиса). Као своју драгу успомену навела је камповање у једном селу у Грчкој када је заједно са волонтерима градила фонтане. Такође је додала да су реновирали школу у Белом Потоку и да је нажалост била негативно изненађена неодазивом становника из те локалне заједнице да се придруже или макар подрже ову акцију, с обзиром на то да се за њихово насеље нешто добро и лепо ради. Тада је Нада Сатарић изразила своју тугу у погледу на данашње генерације, као и државу Србију, која није захвална на ономе што су ветерани учинили за њих и како им се ми не само као народ, већ и цела власт нисмо ни на који начин одужили за све што су учинили и изградили за нас. Као пример навела је две породице за које лично зна да су чланови, игром случаја, били учесници у омладинским радним акцијама, а данас немају новац ни за основне потрепштине, као ни лекове. Живомир Тешић додао је како данас нема чврсте организације нити конкретног места (простора) са кога може да се дела и да то по њему представља главни проблем. Такође је нагласио да му се чини да је мотивација данашњих волонтера доста мања у односу на некадашње, са чиме су се сви присутни сложили.

На самом крају, професор др Милосав Милосављевић осврнуо се на своје искуство као омладинца, учесника у радним акцијама, испричавши две анегдоте везане за ове догађаје. Прва се односила на ситуацију када је помагао рањеној девојци и на путу ка пристаништу задобио још већу повреду од ње тако што се оклизнуо на педалу. Нашалио се тада како му је број ципела леве ноге био 42, а десне 47. Друга се тицала професорове улоге арбитражног судије када је нажалост дошло до туче између учесника, па је требало смирити постојећу напетост и вратити стање у пређашње. Мирјана Карлеуша је, помно пратећи сва три излагања, приупитала младу Иву шта је то што је из данашњег дружења схватила да треба да се угради у садашњи концепт омладинских кампова. Сви смо се сложили да је потребно да се укључи већи број људи, подигне грађанска свест, изгради бољи систем вредности, као и вера у боље сутра.

На крају скупа Првослав Вучковић је је прочитао два снажна илустративна навода.

Први је професора др Драгана Недељковића (сећао се ОРА из 1949. године када је водио бригаду са Филолошког факултета састављену највећим делом од студенткиња):

Памтим та кишна, хладна јутра. Ту зимску радну акцију. Требало је да оспособимо Студентски град да се студенти у њега уселе. Био је новембар, децембар. Не само киша, понекад и снег. Било је хладно. Када изађем пред строј и видим их покисле, изненадим их необичном командом:

  • Главе горе! Ви носите у себи Бога љубави, Бога правде! Хоћу да вас видим, ведре и раздрагане! Хајдмо на посао!

 

 А други је професора др Михајла Митровића, нашег великог архитекте и градитељ, који био и  сам учесник Новобеоградске  и других ОРА:

Нови Београд је европско достигнуће, а њега су градили наши људи, домаћа радна и креативна снага. То је највећи бисер наше архитектуре. Али, да није било политичко-социјалног миљеа који је то омогућио и провоцирао младе људе да уложе најбољи део себе у подизање новог града, од тога не би било ништа. (Политика, март 2015).

Дакле, у закључку је нагласио П.Вучковић, и данас се мора стварати одговарајући политичко-социјални миље и то је задатак и наших удружења акцијаша, али треба, у већој мери, да буде и надлежних државних органа и институција. Он је, у ствари, на овај начин пренео  закључак Седмог сабора акцијаша Србије, одржаног 10. априла 2019. године. Сабору је присуствовало 165 акцијаша представника удружења, клубова, актива учесника ОРА из: Београда, Ваљева, Новог Сада, Краљева, Новог Пазара, Ужица, Пожеге, Умчара, Каћа, Бачке Тополе, Чачака, Сјенице, Штавља, актива учесника ОРА Филозофског и ПравногфакултетаУниверзитета у Београду, Клуба акцијаша Обреновац, Омладинског савеза Београда и СОРАС-а.

Скуп у Заводу је завршен уз аплауз и са завршном речју Теодоре Хрњаковић која се на веома нежан и прикладан начин захвалила предавачима, као и свим присутнима са позивом да се следећег месеца маја опет дружимо и разговарамо о некој другој теми.