Mirjana Karleusa,secanja na Ljubu

24/09/2019 at 10:59 pm

Mirjana Karleuša,dipl.pravnik

Iz ličnog ugla

 

Dragog i divnog Ljubu Pejakovića, koga se danas zajedno sećamo, upoznala sam početkom 1995.godine, preko Tome Simića, Ljubinog kolege iz Centra za socijalni rad u Zemunu i velikog prijatelja, sa kojim sam prethodno sarađivala. (Znameniti Toma Simić, osoba potpuno različitog temperamenta od Ljubinog, zaslužuje da mu posvetimo sećanje.) Negde u to vreme, Ljuba je sa mesta direktora zemunskog centa imenovan za direktora Gradskog centra za socijalni rad.

Započeli smo saradnju, poznanstvo koje se razvilo u lepo prijateljstvo, nastojeći da pružimo pomoć deci izbeglicama bez roditeljske pratnje, sa prostora bivše SFRJ, koja su boravila na području Beograda, bilo u porodici (bližih ili daljih srodnika), u ustanovi ili internatu, u kolektivnom smeštaju. Potrebe dece, često odvojene od roditelja pod teškim okolnostima, često traumatizovane, veoma su često bile dodatno uslovljene zdravstvenim, obrazovnim, razvojnim, egzistencijalnim teškoćama…

Ljubu sam u tim, čestim kontaktima doživela kao osobu, stručnjaka koji razume, saoseća i radi – samoinicijativno, sve ono što je moguće. Obezbedio je u tim, za stručnjake u oblasti socijalne zaštite, profesionalno i lično teškim vremenima, dobru saradnju sa saradnicima u sedištu (Vera Babič, Ljilja Mijanović), odnosno u odeljenjima Gradskog centra, davao preporuke i strpljivo otvarao vrata kada su me kolege povremeno sumnjičavo gledale („strani plaćenik“), predlagao iskusne stručnjake radi obuke, prihvatao brojne sastanke sa predstavnicima međunarodnih organizacija (koji su postali toliko česti, a nas dvoje već toliko uvežbani da smo to zvali „hoćemo li da izvedemo onu našu tačku?“), a pokazali se veoma delotvornim za decu izbeglice…. Toliko toga ima da se kaže samo na tu  temu.

Slobodna sam da verujem da je Ljuba nekako kroz tu saradnju sa britanskim Save the Children fondom počeo da spoznaje koncept prava deteta, što ga je usmerilo ka Centru za prava deteta, na čijem je čelu godinama bio. Nisam sigurna da li je među osnivačima ove značajne i uspešne nevladine organizacije, a sećam se da je bio među osnivačima NVO Familia, te da je osnivačka skupština održana (baš kao i brojne obuke) u velikoj sali Gradskog centra. Govorim o 1998.godini, kada je pojam nevladinog sektora bio dovoljno nov i nepoznat, da u teskobnom vremenu budi podozrenje. Ljuba je, na sebi svojstven, tih i strpljiv način davao podršku bez rezerve i možda morao posle da vadi neko kestenje iz vatre. Žalio nije. Ubeđena sam da je čin podrške u to vreme iziskivao izvesnu ličnu hrabrost.

Ljuba i ja smo, na jednoj kafi (bez izvođenja „tačke“) pred novu godinu pričajući, došli na ideju da se zajedničkim akcijama (Gradskog centra i Save the Children fonda) pokuša oživeti zamiruća tradicija hraniteljstva u Beogradu. Ta zamisao je pretočena u program koji je postepeno doneo promene u različitim sektorima i na različitim nivoima, predstavljajući onaj zametak čijim posledicama i danas svedočimo. Sasvim izvesno, nismo bili jedini koji smo želeli da unapredimo porodični smeštaj, sigurno je i to da smo doprineli pokretanju i stvaranju jednog snažnog pokreta.

Žurim da pomenem (kako ne bih zaboravila) ime jedne posebne osobe – gđe Vesne Kržić, sekretarice Ljjubine u Gradskom centru. Kao prava dobra vila, senzitivna kao osoba, pomagala je nesebično na nebrojene načine. Nisam imala priliku da joj se dovoljno zahvalim na tome.

Postoji nešto što sam sa zanimanjem i uživanjem posmatrala – Ljubin odnos sa damama sa kojima „nema labavo“. Pomenuću Miru Obretković, Dušanku Lukić, Džudi Lister, Nevenu Šahović, Dobrilu Grujić i Vesnu Bošković da bih bila sigurna da smo na isti način razumeli izraz pod navodnicima. Ućtiv, krotak, pomirljiv i strpljiv umeo je da čuje, razume sagovornike, da vodi dijalog u pravom smislu reči. I da  ne odstupi od svojih uverenja i namera, a da umiri atmosferu i pomiri gledišta.

Ljuba mi je omogućio nešto što smatram privilegijom – upoznao me sa svojim ocem (koji nam je spremao fantastičnu ribu, palamidu – vrstu tunjevine), suprugom i pastorcima, sestrom. Naučila sam koji deo Kotora su Škaljari odakle potiče. Zahvalna sam mu na svemu tome, na savetima, na razumevanju, na strpljenju, na saradnji. Viđala sam ga i kada smo prestali neposredno da saradjujemo i povremeno bila svesna da je umoran, možda razočaran ili obeshrabren. I takva raspoloženja Ljuba je nosio sa nekom tihom i dostojanstvenom otmenošću. I tako ga pamtim i sada kada se više ne viđamo na ovome svetu.

Beograd, 13.septembar 2019.