Nataša Todorović, stručna saradnica Crvenog krsta Srbije i predsednica Mreže „HUMANAS“

08/02/2018 at 6:24 pm

Nataša Todorović, stručna saradnica Crvenog krsta Srbije i predsednica Mreže „HUMANAS“

LJUDSKA PRAVA STARIJIH ŽENA I MUŠKARACA

Udeo starijih u populaciji širom sveta raste. Starenje društva je postepen proces, koji se dešava već izvesno vreme, ali većina država još uvek se nalazi u demografskom bonusu, to jest najveći broj stanovnika spada u grupu radno sposobnih, pa se demografsko starenje ne smatra gorućim pitanjem. Međutim, prema podacima Ujedinjenih nacija broj starijih od 60 godina u populaciji se povećava, tako da je 2015. godine 901 milion stanovnika planete bio stariji od 60 godina, a taj broj će 2050. godine premašiti 2 milijarde.

Ljudi žive duže u boljem zdravlju i to predstavlja jedan od najvećih uspeha čovečanstva, ali istovremeno je i jedan od najvećih izazova za pojedince, porodice i države. Svakako moramo biti svesni da starenje stanovništva nije izolovano pitanje, demografsko starenje utiče na sve sfere života. Ono utiče na rad, zapošljavanje, obrazovanje, penzioni sistem, lične finansije, pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, na usluge transporta, na potrošnju, na participaciju, na međugeneracijsku solidarnost, ali i na privredni rast i ljudska prava. Savremeno društvo karakteriše globalizacija razvoj tehnologije i nauke, ALI i opstanak klišea, predrasuda i stereotipa vezanih za starije osobe.

Kada govorimo o starijim osobama mi moramo biti svesni da govorimo o ljudima koji imaju između 60 i 110 godina, to su osobe koje se među sobom razlikuju više od bilo koje uzrasne grupe, pa su prema tome i njihove potrebe različite i sa njima povezan rizik od kršenja ljudskih prava. Postoji širok spektar potreba o kojima treba misliti, a da bi se one zadovoljile neophodno je omogućiti da se pitanja starenja stanovništva uvedu u sve javne politike što će omogućiti da se društvo i ekonomija usklade sa demografskim promenama, ali to ujedno pomaže i omogućava da se obezbedi bolja integracija potreba svih starosnih grupa u proces kreiranja politika i obezbedi međugeneracijska solidarnost ili, bolje reći, obezbedi međugeneracijska pravednost. To sve zahteva proces konstantne optimizacije resursa društva i potrošnje uz očuvanje pristupa zasnovanog na pravima kao krajnjeg cilja.

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima usvojena je 1948. godine, mi sada praktično ulazimo u 70. godinu od njenog usvajanja, ona je sada jednako značajna kao i na početku. Sa druge strane tokom svih ovih godina uvideli smo da ljudska prava nisu statična institucija, već su dinamična i promenljiva, što se ogleda u njihovom stalnom proširenju. Ona se razvijaju i menjaju. Ljudska prava predstavljaju jednakost, ali ta jednakost ne znači istost, već otvorenost koja omogućava da se prepoznaju različiti načini zadovoljenja različitih grupa.

U većini dokumenata i sporazuma o ljudskim pravima godine starosti se ne navode kao uzrok diskriminacije i kršenja ljudskih prava, stariji su najčešće sadržani kao “ostali” ili “drugi”. Prava žena, dece, zatvorenika i osoba sa invaliditetom zaštićena su putem međunarodnih Konvencija i standarda, a takvi standardi ne postoje za starije osobe, posebno imajući u vidu njihovu ranjivost, kada je kršenje ljudskih prava u pitanju.

Starije osobe su pod većim rizikom od zloupotrebe, nasilja i isključenosti, nije retka situacija da se starije žene i muškarci posmatraju iz perspektive milosrđa, kao korisnici usluga, umesto iz perspektive razvoja. Često se pitanje starenja posmatra kao pitanje socijalne i zdravstvene zaštite, stariji se posmatraju kao teret za društvo i budžet, što predstavlja začarani krug koji vodi ka diskriminaciji isključenosti i kršenju ljudskih prava. Ne treba celo društvo da bude zatočenik starenja i predrasude da će penzije pojesti sve prihode, takođe ni stariji ne treba da budu zatočenici ovih stereotipa. Mnoga istraživanja pokazuju da stariji mnogo više doprinose budžetu nego što od njega dobijaju kroz plaćanje poreza, kroz potrošnju, kao neformalni negovatelji… Uvek treba imati na umu da starije osobe imaju važnu ulogu u društvu, pružaju pomoć deci, preuzimaju obaveze za ”starije” starije, ali su i volonteri u zajednici, treba prepoznati ovu vrednost i omogućiti im inkluziju.

Ujedinjene nacije su osamdesetih godina prošlog veka počele sistematičnije da se bave fenomenom starenja. Dosada je usvojeno nekoliko dokumenata koji se bave starenjem kao i Konvencija u kojima se spominju starije osobe: Konvencija o pravima radnika migranata i njohovih porodica, Konvencija o eliminisanju svih vrsta diskriminacije i nasilja nad ženama, gde se naglašava socijalna sigurnost starijih žena i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom. Međutim, ovo nije dovoljno, nisu sve starije osobe žene, niti sve starije osobe žive sa invaliditetom, mi kao civilni sektor se zadnjih deset godina zalažemo za usvajanje nove Konvencije o pravima starijih osoba, koja će omogućiti prepoznavanje potreba starijih i zaštititi ljudska prava starijih žena i muškaraca. Razlog za to je upravo što su prava često nevidljiva, starije osobe su nedovoljno informisane, ostvarivanje prava često izgleda kao paukova mreža sistema koja otežava njihovo ostvarenje, a nedovoljna je i promocija nezavisnih institucija i primera dobre prakse.

Pre svih treba izdvojiti pravo na dostojanstveno starenje, a ono je moguće ukoliko postoji socijalna sigurnost. Socijalna sigurnost je važna i za dostojanstvo i za samopoštovanje, ona je značajna i za stariju osobu, ali i za porodicu. Ovde se možemo zapitati šta je sa onih 100.000 starijih osoba u Srbiji koje nemaju nikakva primanja, ne primaju ni socijalnu pomoć? Kako oni mogu da ostvare dostojanstvo u starosti? Za sada je pokrivenost penzijama dobra, ali šta čeka buduće generacije koje su sada na tržištu rada, čija će pokrivenost penzijama biti mnogo manja? Ovo je pravo pitanje za našu međugeneracijsku jednakost ili međugeneracijsku pravednost ili međugeneracijski kapital. Svako ima pravo na dostojanstvenu starost. Finsijska sigurnost u starosti znači i olakšice i subvencije za one koji neke usluge ne mogu da plate, ali i pomoć porodici i neformalnim negovateljima predstavlja način da se osigura poštovanje ljudskih prava starijih osoba.

Globalno gledano pristup zdravstvenim uslugama će biti otežan starijim osobama pa treba obezbediti veći broj gerijatara i geronto sestra koji će pružiti kvalitetnije usluge. Ali neophodno je uvek isticati i značaj prevencije: zdravo starenje počinje u vrtiću sa promocijom zdravih stilova života koji u sebi sadrže i razvijanje solidarnosti i celoživotno obrazovanje i volontiranje.

Postoji opasnost da sa starenjem nivo socijalnog učešća opada, zbog funkcionalnog oštećenja (sluha, vida), zbog gubitka partnera ili preseljenja u ustanovu. Potrebno je da strategije uključe i one koji su aktivni i one koji su funkcionalno zavisni, motivisati ih na autonomiju, na hobije, na porodicu, ali i uputiti ih na vršnjake i volontiranje.

Starenje je individualni proces, važno je da u ovakvim prilikama kada pričamo o starijima i njihovim pravima, ne pričamo samo o siromaštvu i pristupu zdravstvenim uslugama, jer tada fokus pomeramo samo u jednu stranu. To su važne teme, ali ne i jedine za starije.

Političko učestvovanje podrazumeva da neki stariji mogu biti aktivni u svetu politike. U vreme kada se kreiraju i donose zakoni, od ključnog je značaja da i stariji učestvuju, da budu osnaženi i da i stariji i mladi učestvuju u ovim procesima ravnopravno, čime se podstiče razvijanje kohezivnog društva.

Starije osobe imaju iskustvo, znanje i veštine, treba im omogućiti da ga iskoriste tako što će se aktivirati kao preduzetnici ili se pridružiti tržištu rada. Neke starije žene i muškarci žele da rade, jer se osećaju sposobnim da nastave da rade, drugi pak moraju da rade, to imamo i u formalnoj i neformalnoj ekonomiji. Prilikom kreiranja politika treba voditi računa i o tome, jer još uvek postoje predrasude da su starije osobe zbog godina lošiji radnici, da nisu spremni da uče nove veštine, da su manje fleksibilni. Država treba pored olakšica za zapošljavanje starijih radnika da razmišlja o mogućnosti prilagođavanja radnih mesta starijim radnicima, o prekvalifikaciji, o fleksibilnom radnom vremenu, o faznom odlasku u penziju i da se u kreiranje politika uključe starije osobe, predstavnici medicine rada, psiholozi, ergonomi.

Sa ovim je povezano i celoživotno učenje i pravo na obrazovanje koje je svakako značajno za sve uzrasne grupe i zahvata celoživotni ciklus, omogućava osobi da se prilagodi promenama koje nastaju, ali je i deo međugeneracijske solidarnosti o kojoj moramo da mislimo. Argentinski ministar prosvete je rekao da će deca koja se sada rađaju u toku svog života promeniti sedam posolva, a od njih pet poslova još uvek ne postoji. Sadašnje generacije su često ostajale na jednom poslu, a iz ovoga se vidi da je celoživotno učenje vrlo značajno sa stanovišta ostvarivanja prava.

Starije osobe su i potrošači i u razvijenim društvima oni spadaju u veliku potrošačku grupu, ali su ujedno grupa i sa specifičnim potrebama koje industrija mora da prati, kao i pružaoci usluga. Ponekad male promene u smislu prilagođavanja, kao što su veći tasteri na telefonu, dovode do poboljšanja i čine život starijih osoba lakšim.

Stanovanje starijih osoba je takođe značajno pitanje, mnoge starije osobe više vole da žive samostalno u svom okruženju, a institucionalna zaštita se smatra poslednjom merom. Potrebno je razviti usluge prilagođavanja doma starije osobe njenim potrebama i omogućiti više usluga koje se nude u kući. Dostupnost transporta je takođe značajno pitanje, posebno za starije osobe koje žive u ruralnom području: ukoliko nemaju adekvatan transport do obližnjeg mesta, njima je onemogućeno pravo na zdravstvene i socijalne usluge.

Dostupnost savremenim sredstvima komunikacije: sve više usluga je dostupno preko interneta, obuke treba da omoguće dostupnost ovih usluga. Skajp je značajan, ali nije najvažniji, važnije je kako doći do usluge na koju imaš pravo.

Volontiranje u zajednici je značajno sa stanovišta zdravlja starijih osoba, ali i sa stanovišta solidarnosti i međugeneracijske solidarnosti, jer omogućava socijalnu inkluziju starijih i daje mogućnost da se na neki način vrati zajednici. U svakom slučaju ukoliko posmatramo sadašnje starije sobe njihov životni stil i obrasci ponašanja se razlikuju u odnosu na generacije pre njih, starije žene i muškarci znaju najbolje šta njima treba i šta treba menjati. Tako da ovde dolazimo do još jednog značajnog pitanja, a to je da pored otvorenog negiranja vrednosti starijih, moramo menjati i paternalistički stav koji takođe postoji u društvu. Grupe samopomoći Crenog krsta Srbije su dobar primer kako stariji doprinose poboljšanju kvaliteta života u svojoj lokalnoj zajednici, rešavajući probleme kroz znanje o građanskom aktivnizmu i ljudskim pravima, jer svako od nas ima prava, ali i odgovornost prema zajednici u kojoj živi.

Menjajući sliku o starijima menjamo i stavove, omogućavamo potpuno poštovanje ljudskih prava, uvek se vodeći pristupom zasnovanim na pravima. Ali na putu ka novoj Konvenciji o ljudskim pravima starijih osoba uvek moramo biti svesni reči Alberta Ajnštajna “Lakše je razbiti atom nego predrasudu”.

                  >>>HOME<<<                         >>>AKTUELNO<<<