ISP EVERGRIN  se seća svojih kolega i saradnika koji su  nas  napustiili a svojim radom, ulogom i ugledom u društvenoj zajednici  ostavili  trag  

Mирјана Карлеуша,дипл.правник

Сећање на колеге

Времеплов је добра прилика да се подсетимо на неке значајне момент из прошлих времена. Говорили смо о пројектима и догађајима и, уз то, помињали и људе који су у томе учествовали и давали свој допринос. Моја је намера, а мислим да је корисно да се још неко томе придружи, да говорим о људима који су оставили траг у “нашем времену”.

Миодраг Микица Ђорђевић

  • Рођен је у Београду на Дан Д – 6.јуна 1926.године и данас би био надомак свог 93-ћег рођендана. Преминуо је у фебруару 2004.године.
  • Пореклом из Прилепа, потиче из старе београдске породице. Верујем да су из тог миљеа потекли његова лакоћа и пријатност у опхођењу са људима, његове учтивост и лепи манири, његова радозналост, ведрина, његово отмено држање и дотераност у свим приликама. Несебичан, отвореног ума, грађанске и демократске оријентације, поштовалац стваралаштва и развоја, историје, филозофије и етике...
  • Студирао је и дипломирао на Правном факултету у Београду. Колико ми је познато, цео свој професионални век провео је у области социјалне, односно породично-правне заштите и, ценећи његово широко и промишљено знање, искуство и стручност, можемо га сврстати слободно у врхунске стручњаке. Део радног века провео је у Заводу за проучавање социјалних проблема града Београд и тај период, који је трајао највероватније до 1974.године караткерише његова истраживачка (и проналазачка – јер говоримо о значајном периоду када је област социјалне и породично правне заштите у значајној мери конципирана, осавремењивана и развијана у пракси) каријера, делом преточена у књиге (коаутор је „Центра за социјални рад као орган старатељства“, Приручника за рад центра, са Мирјаном Обретковић Бабић (његовом приправницом!) и Радивојем Поповићем, издатог 1972.године и допуне исте књиге – приручника, коју је припремио исти ауторски тим, а која је објављена 1978.године. У том моменту Микица, Миодраг Ђорђевић је већ у звању вишег саветника у Републичкој заједници социјалне заштите, у којој је остао до пензионисања. На крају каријере – око 1985 или 1986.године, за допринос развоју области додељена му је (прва) републичка награда, највеће признање у овом домену.   >>>>>>

Mirjana Karleuša,dipl.pravnik

Iz ličnog ugla

 

Dragog i divnog Ljubu Pejakovića, koga se danas zajedno sećamo, upoznala sam početkom 1995.godine, preko Tome Simića, Ljubinog kolege iz Centra za socijalni rad u Zemunu i velikog prijatelja, sa kojim sam prethodno sarađivala. (Znameniti Toma Simić, osoba potpuno različitog temperamenta od Ljubinog, zaslužuje da mu posvetimo sećanje.) Negde u to vreme, Ljuba je sa mesta direktora zemunskog centa imenovan za direktora Gradskog centra za socijalni rad.

Započeli smo saradnju, poznanstvo koje se razvilo u lepo prijateljstvo, nastojeći da pružimo pomoć deci izbeglicama bez roditeljske pratnje, sa prostora bivše SFRJ, koja su boravila na području Beograda, bilo u porodici (bližih ili daljih srodnika), u ustanovi ili internatu, u kolektivnom smeštaju. Potrebe dece, često odvojene od roditelja pod teškim okolnostima, često traumatizovane, veoma su često bile dodatno uslovljene zdravstvenim, obrazovnim, razvojnim, egzistencijalnim teškoćama...

Ljubu sam u tim, čestim kontaktima doživela kao osobu, stručnjaka koji razume, saoseća i radi – samoinicijativno, sve ono što je moguće. Obezbedio je u tim, za stručnjake u oblasti socijalne zaštite, profesionalno i lično teškim vremenima, dobru saradnju sa saradnicima u sedištu (Vera Babič, Ljilja Mijanović), odnosno u odeljenjima Gradskog centra, davao preporuke i strpljivo otvarao vrata kada su me kolege povremeno sumnjičavo gledale („strani plaćenik“), predlagao iskusne stručnjake radi obuke, prihvatao brojne sastanke sa predstavnicima međunarodnih organizacija (koji su postali toliko česti, a nas dvoje već toliko uvežbani da smo to zvali „hoćemo li da izvedemo onu našu tačku?“), a pokazali se veoma delotvornim za decu izbeglice.... Toliko toga ima da se kaže samo na tu  temu.

Slobodna sam da verujem da je Ljuba nekako kroz tu saradnju sa britanskim Save the Children fondom počeo da spoznaje koncept prava deteta, što ga je usmerilo ka Centru za prava deteta, na čijem je čelu godinama bio. Nisam sigurna da li je među osnivačima ove značajne i uspešne n.evladine organizacije, a sećam se da je bio među osnivačima NVO Familia, te da je osnivačka skupština održana (baš kao i brojne obuke) u velikoj sali Gradskog centra. Govorim o 1998.godini, kada je pojam nevladinog sektora bio dovoljno nov i nepoznat, da u teskobnom vremenu budi podozrenje. Ljuba je, na sebi svojstven, tih i strpljiv način davao podršku bez rezerve i možda morao posle da vadi neko kestenje iz vatre. Žalio nije. Ubeđena sam da je čin podrške u to vreme iziskivao izvesnu ličnu hrabrost. >>>>>